„Beli venčac” preživeo bez državnih para

Aranđelovac – Nekada je potrebno početi od onoga što ne bi trebalo ni spominjati, jer se u zemlji koja brine o svojoj kulturi podrazumeva da se za jednu međunarodnu manifestaciju, kakav je simpozijum skulpture „Beli venčac”, finansiranje od strane države, makar i delimično, ne dovodi u pitanje. Ali, kod nas su paradoksi dežurna pojava, pa se i ovog puta pokazalo da država smatra da vajari treba da rade besplatno, da se kamen dobije bez dinara, da se blokovi režu džabe, a ne bi iznenadilo i da umetnici treba da spavaju pod vedrim nebom. A i da ne jedu. Takav odnos je ove godine imalo Ministarstvo kulture, koje nije ni dinar izdvojilo za tu poluvekovnu manifestaciju, čiji su rezultati od neprocenjive vrednosti za kulturu.

Imajući sve to u vidu, selektor ovogodišnjeg, 51. simpozijuma skulpture „Beli venčac” Đorđe Čpajak, docent na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, pozvao je dvojicu vajara za koje je bio siguran da će sami, bez ičije pomoći, biti u stanju da profesionalno započnu i dovedu do kraja svoje skulpture.

– Na ovom simpozijumu budžet jednostavno ne postoji. Sve je ovde na dobrovoljnom radu i entuzijazmu. To vodi katastrofi. Znatno siromašnije države ulažu u kulturu mnogo više, jer su svesne da ako razvijate kulturu, razvili ste srž i dušu jednog naroda. Bio sam nedavno u Iranu, a sada idem u Kinu. Tamo sam poslao samo model i njihovi vajari i saradnici to perfektno urade, a ja onda o trošku njihove države odem i završim svoje delo. Ovo je tragična situacija sa našom zemljom, jer ona nije baš toliko siromašna da bi pala tako nisko. Za likovnu umetnost nikad nema novca. Moje kolege su u problemu, jer nemaju novac ni alat da kupe. A vajarstvo je skupa umetnost. Pogotovo ne mogu da shvatim da se ovakav simpozijum, s ovakvom tradicijom i delima najvećih svetskih umetnika, pušta da se ugasi. A svaka zemlja bi poželela da ovo ima – rezignirano kaže Čpajak.

Zahvaljujući samo dobrim ljudima, pa zvali se oni i sponzori, simpozijum je preživeo ovu godinu i dvojica vajara su za nepunih mesec dana uradili svoje skulpture ili ih priveli kraju.

Branko Bolović, poznati „humanitarac” u raznim akcijama, višegodišnji stručni saradnik na aranđelovačkom simpozijumu i na drugim važnim vajarskim poslovima, sadašnji predavač obrade kamena na Visokoj tehnološkoj školi strukovnih studija u Aranđelovcu, ideju za svoju skulpturu pronašao je u delu nameštaja, zvanom tabure, „na koji čovek ne može ni pošteno da sedne, a kamo li da se nasloni, opusti ili dugo zadrži”.

– Tabure mi pobuđuje asocijaciju da je to mesto u prolazu, koje ne obećava duže prisustvo. Crtajući i igrajući se, ja sam taj format nekako pretvorio u pravougaonik. Taj odnos mi se svideo i došao sam do rešenja da ga vežem prepletom, kao što su se od pruća nekada razdvajale međe. To je stara ideja od pre desetak godina i to je uprošćena priča o ovoj skulpturi, a, u stvari, sve je igra. Ako ne mogu da se igram u skulpturi, onda nemam motiv ni želju da stvaram. Ne čekam inspiraciju. Konstantno radim i crtam i pročisti se čovek od nekih suvišnih stvari. Voleo bih da skulpturu postavim kraj neke staze u parku, da ljudi mogu da sednu, penju se i komuniciraju s njom – kaže Bolović.

Baveći se doktorskim umetničkim projektom, Milorad Panić ima malo drugačiji tretman materijala. Obilazeći lokalitete sa geolozima on je otkrivao neki zanimljivi materijal, koji je kasnije prepakivao u svojim instalacijama, poznatim pod nazivom Skupovi, a koji su bliski lend-artu, što je i pokazao na nekoliko samostalnih izložbi.

– Pošto sam pre nekoliko godina radio na simpozijumu u Aranđelovcu kao asistent i imao priliku da u mermeru uradim manju skulpturu, počeo sam blok kamena da posmatram kao puni oblik. Tako sada tu skulpturu – skicu pokušavam da razrešim na nov način. To je za mene dodatni izazov, jer su mogućnosti beskrajne, od upotrebe različitih materijala i raznih boja, tako da je novo razrešenje stare skice zapravo pravi način da se približim novom konceptu i novom interesovanju ka mojim Skupovima. I te instalacije i jesu kubusi. Ja koristim amorfne forme koje slažem u jednu egzaktnu instalaciju. I ovde imam odnos kvadra i kruga i sada će biti izazov koja dva ili tri materijala upotrebiti do završetka ove skulpture.