Где је крај црно-плаве америчке трагедије

„Не пуцај”, узвикивали су пре готово две године демонстранти у 170 градова, од Лос Анђелеса до Њујорка, у знак протеста што бели полицајац неће одговарати за то што је на улици у граду Фергусон убио црног тинејџера. Али белци у плавој униформи наставили су да испаљују смртоносне метке. Убрзо потом у Кливленду је упуцан дечак јер је држао у руци пластични пиштољ. Пуцњи из службеног пиштоља одјекнули су и пре три дана у граду Шарлот. Мртав на улицу је пао црнац, а очевици кажу да је у руци имао књигу. Уследиле су демонстрације и нереди, букнувши толико да од јуче у овом граду влада ванредно стање. Претходиле су му пуцњаве, повређени с обе стране, демолирани излози и пожари.

Ипак, одлука гувернера савезне америчке државе Северна Каролина да уведе ванредно стање неће потиснути дубоки бес и незадовољство Афроамериканаца због невоља које их прате – од расизма и дискриминације до бруталних уличних обрачуна. Јасно је ово било гувернеру Пету Мекрорију када је наложио и распоређивање припадника Националне гарде. На уму је имао и прекјучерашњи догађај.

Наиме, Афроамериканцима се не допада званични полицијски извештај који каже да је наоружаног Кита Ламонта Скота (43) усмртио полицајац, такође афроамеричког порекла. Наведено је даље, пише ондашња штампа, да је прво неколико пута био упозорен и да му је више пута речено да одложи оружје.

С друге стране, суседи убијеног црнца тврде да су видели да Скот није имао пиштољ, већ да је у руци држао књигу, а да је полицајац који га је убио заправо белац. Ондашњи шеф полиције, такође црнац, одговорио им је, преноси „Њујорк тајмс”, да су на лицу места пронашли пиштољ, а не књигу.

У сваком случају, смртоносним метком се „црно-плава” америчка трагедија проширила и на Шарлот, који је тако постао само један од  градова у којима се од оног новембарског дана када се узвикивало: „Не пуцај” – дешавају убиства. Одржавају се и протести јер су случајеви под истрагом, а све се гласније чује да је један од убијених црнаца био дрогиран или да је у време када је у Америци лако доћи до оружја страдали дечак махао пластичним пиштољем који стравично сличи правом. Ипак, другој страни то није оправдање за смрт и чињеницу да се улични плочници и паркинг места претварају у светилишта.

Полицајци су убили дечака који је држао играчку, тинејџера с видно подигнутим рукама и сада Кита Скота док је, наводно, држао књигу.

Падали су црнци, а да ли су ти полицајци, када су пуцали, можда убијали следећег председника? Они не знају на кога потежу пиштољ. Не знају њихово порекло. Управо сада имају црног председника. Уосталом, можда „убијају” и актуелне председничке кандидате.

Ни Хилари Клинтон ни Доналд Трамп у предизборним говорима нису рекли ништа што би Афроамериканце навело да помисле да ће решити њихове проблеме. Клинтонова је недавно подвукла да има још много непознаница о овим инцидентима, али да се зна да се имена дописују на листу убијених црваца. Није пропустила да подсети ни да полицајци свакодневно храбро служе држави. Методом седења на две столице послужио се и Доналд Трамп, који је на „Твитеру” написао да се нада да ће се немири у градићу Шарлот окончати. Пожелео је брз опоравак повређенима и позвао на јединство.

Али, људи који су дошли да изјаве саучешће родитељима убијеног Кита кажу да им јединство није довољно. Анкете показују да је међу Афроамериканцима, иако је обећао да ће их ослободити сиромаштва и насиља, подршка Трампу изостала.

Без судских пресуда полицајцима или конкретних решења за овај или проблем у виду терористичке претње коју добијају изнутра од својих држављана, нису само Афроамериканци ти који тренутно не размишљају о председничким кандидатима.

Трампов предлог да треба подићи зид и забранити муслиманима да уђу у Америку неће решити то што се натурализовани амерички држављани из мигрантских породица претварају у темпиране бомбе.

Када је Ахмад Кан Рахами, који је одрастао у Њу Џерсију, пре неколико дана извео нападе у свом крају и на Менхетну, „Њујорк тајмс” је закључио да овај случај указује на рупе у антитерористичком плану Трампа и Клинтонове. Док демократкиња покушава да буде ревносна, републиканац је настојао да покаже да је напад неизбежан резултат слабе антитерористичке и имиграционе политике председника Обаме и Клинтонове.

Али њујоршки лист подвлачи да у плановима оба кандидата не постоји ништа што би могло да учини да не експлодира нови Ахмад. Његов пут од дечака мигранта, натурализованог Американца, до оптуженог терористе јасно говори да је дебата која се води у јеку кампање сувише поједностављена – да се, пише лист, не бави најтежим и најбитнијим узроком радикализације младића у Америци када се лични демони претварају у идеолошко насиље. Као што се потенцијални председници не баве ни дубљим узроком обрачуна полиције с црнцима када позивају на јединство.

Расизам је у Америци оличен у чињеници да Афроамериканци чине 12 одсто америчке популације и 40 одсто затвореника. Није мали број судија који су истицали да је посреди профилисање осумњичених само на основу расе и да су због стереотипа о опасним младим црнцима привођени и малтретирани обични грађани. Рекло би се – и упуцани.