Јанковићево да, можда, не

Као што је ујединио власт и опозицију које су му 2012. готово једногласно дале други мандат заштитника грађана, Саша Јанковић је јуче саставио левицу и десницу у позивима – да поднесе оставку. Реч је, истина, о мањем делу левице и деснице, владајућем Покрету социјалиста (ПС) и опозиционим Дверима, који сматрају да Јанковић крши закон политичким изјавама, то јест наводном намером да се кандидује за председника Србије, па апелују на њега да оде с ове функције.

Да ли би, међутим, Саша Јанковић, који је на функцији заштитника грађана од 2007, а на лето следеће године му истиче други мандат, могао тако успешно да обједини и већи део опозиције да стане иза његове потенцијалне председничке кандидатуре?

Судећи по изјавама неких политичара и атмосфери на друштвеним мрежама и у појединим (не)наклоњеним медијима, то је већ „готова ствар” и Јанковић се перципира као човек са највише шанси да победи „Вучићевог кандидата”. Опозициони прваци се ипак још не изјашњавају о томе (за Сашу Радуловића је, већ се изјаснио, прихватљив академик Теодоровић), а какве су му стварно шансе нема релевантних података доступних јавности.

Владимир Пејић, директор агенције „Фактор плус” наглашава да ништа нису истраживали у вези са Јанковићем јер нису имали мотива, а боје се и да би то било погрешно протумачено. Једино што је у последње време речено на ту тему чули смо од Александра Вучића средином јула, када је казао да би победио у првом кругу ако би се кандидовао, а у другом би против ривала као што су Шешељ, Јеремић или Јанковић, резултат био најмање два према један у његову корист. Из Ипсоса су пре два месеца за лист „Данас” навели да у категорији „утисак грађана о личностима” (где је опет Вучић убедљиво први са око 45 одсто позитивних оцена) рејтинг заштитника грађана Јанковића „стоји на позицији око 15 одсто”.

А да ли он уопште жели да се кандидује? Иако делује да му та идеја није мрска, никада се није јасно одредио. Управо то што није могао да каже „ни да, ни не” када су га прекјуче о томе питали на седници скупштинског Одбора за људска и мањинска права зато што, како је рекао, „право да се бира и да се буде биран јесте основно људско право”, за Двери и ПС је довољан разлог за подношење оставке. Бошко Обрадовић је у овој Јанковићевој изјави видео намеру да „настави да седи на две столице и јасно је да и даље жели да користи државне ресурсе у својој председничкој кампањи, па је оставка једини частан потез”. За ПС је то „озбиљна политичка изјава и најдрастичнији је пример кршења Закона о заштитнику грађана, који у члану 10а каже да „заштитник грађана и заменик заштитника грађана не могу да дају изјаве политичке природе”.

Зашто онда неко не покрене процедуру за његову смену? Нема дилеме да би такав захтев глатко прошао у Скупштини Србије, јер замерке на његов рад и деловање износи најјача странка власти, СНС, али и десне опозиције, СРС.

Одговор на ово питање вероватно треба тражити у најпростијим политичким разлозима – сменом би му учинили услугу, а себи нанели штету. Јанковићу закон ионако не допушта трећи мандат, а ако заиста хоће да се кандидује на председничким изборима који морају бити расписани најкасније крајем фебруара почетком марта, морао би сам да поднесе оставку. На тај начин не би испао „жртва” власти, као што би вероватно био у случају смењивања. У тој варијанти, жестока расправа у парламенту у којој би се на његову страну ставила само нејака такозвана проевропска опозиција, за Јанковића би могла да буде најбоља увертира у председничку кампању.

Поред тога, медијски „топли зец”, као политичко оружје које је у годинама после 5. октобра добијало све више на популарности међу политичарима, изгледа да даје жељене резултате. Осим када се изроди у супротност, па се политички противник овом методом „подигне” и учини препознатљивијим јавности. То су већ делимично постигли са Сашом Јанковићем.

Својим твитом је то сугерисао и Небојша Крстић, маркетиншки стручњак, наклоњен Вучићу: „Саша Јанковић ће, реално, на изборима бити кандидат СНС-а. Они су анонимног ћату направили у кандидата”. Или другим твитом: „Ко је знао за Сашу Јанковића док није постао тема СНС-а?”

Реално, пре случаја „жандарми против браће Вучић и Мали” 2014, Јанковић је ретко доспевао на насловне стране. Можда је мало више усталасао јавност пре тога само 2010, када је учинио услугу држави и „сам одлучио” да оде на доделу Нобелове награде за мир кинеском дисиденту, уместо званичника власти који нису желели да наљуте Кину, али ни да се оглуше о европске узусе. Тако је његов први мандат, који је добио захваљујући тада владајућем ДСС-у, прошао прилично мирно, па су његов избор 2012. подржали и СНС и ДС и СПС...

Онда се, неувијеним критичким опаскама и налазима службе заштитника грађана у неким „шкакљивим” случајевима – о понашању „кобри” у дану када су жандарми тукли браћу премијера и градоначелника Београда, или у случају „Хеликоптер”, па до „фантома из Савамале” – замерио владајућим структурама. У јавност је доспела црна прича из његове младости (афера „Пиштољ”), а онда и оптужбе због његових „политичких” иступа, те подршке Запада који га, наводно, спрема за председничког кандидата.

Са све већом присутношћу у медијима, постао је такорећи „готов производ” за опозицију којој слабости и разједињеност још не дозвољавају да одмакне даље од начелне идеје да би требало наћи заједничког председничког кандидата. Да ли је, међутим, тај „производ” прихватљив за бар око два милиона грађана (под условом да уђе у други круг), највећа је непознаница.

Има ли Саша Јанковић довољно личне харизме да уз логистику те потенцијално уједињене опозиције, без садејства, све је извесније, такозване националне опозиције, придобије медије и ону тиху јавност која није ни изашла на парламентарне изборе? Јер тај део јавности доноси превагу на председничким изборима. Опозиција ће, ако се уопште окупи, пре коначне одлуке о заједничком кандидату, вероватно морати да размотри и теорију по којој им Вучић подмеће Јанковића као најбољег кандидата, знајући да ће се с њим – „слупати”.