Jankovićevo da, možda, ne

Kao što je ujedinio vlast i opoziciju koje su mu 2012. gotovo jednoglasno dale drugi mandat zaštitnika građana, Saša Janković je juče sastavio levicu i desnicu u pozivima – da podnese ostavku. Reč je, istina, o manjem delu levice i desnice, vladajućem Pokretu socijalista (PS) i opozicionim Dverima, koji smatraju da Janković krši zakon političkim izjavama, to jest navodnom namerom da se kandiduje za predsednika Srbije, pa apeluju na njega da ode s ove funkcije.

Da li bi, međutim, Saša Janković, koji je na funkciji zaštitnika građana od 2007, a na leto sledeće godine mu ističe drugi mandat, mogao tako uspešno da objedini i veći deo opozicije da stane iza njegove potencijalne predsedničke kandidature?

Sudeći po izjavama nekih političara i atmosferi na društvenim mrežama i u pojedinim (ne)naklonjenim medijima, to je već „gotova stvar” i Janković se percipira kao čovek sa najviše šansi da pobedi „Vučićevog kandidata”. Opozicioni prvaci se ipak još ne izjašnjavaju o tome (za Sašu Radulovića je, već se izjasnio, prihvatljiv akademik Teodorović), a kakve su mu stvarno šanse nema relevantnih podataka dostupnih javnosti.

Vladimir Pejić, direktor agencije „Faktor plus” naglašava da ništa nisu istraživali u vezi sa Jankovićem jer nisu imali motiva, a boje se i da bi to bilo pogrešno protumačeno. Jedino što je u poslednje vreme rečeno na tu temu čuli smo od Aleksandra Vučića sredinom jula, kada je kazao da bi pobedio u prvom krugu ako bi se kandidovao, a u drugom bi protiv rivala kao što su Šešelj, Jeremić ili Janković, rezultat bio najmanje dva prema jedan u njegovu korist. Iz Ipsosa su pre dva meseca za list „Danas” naveli da u kategoriji „utisak građana o ličnostima” (gde je opet Vučić ubedljivo prvi sa oko 45 odsto pozitivnih ocena) rejting zaštitnika građana Jankovića „stoji na poziciji oko 15 odsto”.

A da li on uopšte želi da se kandiduje? Iako deluje da mu ta ideja nije mrska, nikada se nije jasno odredio. Upravo to što nije mogao da kaže „ni da, ni ne” kada su ga prekjuče o tome pitali na sednici skupštinskog Odbora za ljudska i manjinska prava zato što, kako je rekao, „pravo da se bira i da se bude biran jeste osnovno ljudsko pravo”, za Dveri i PS je dovoljan razlog za podnošenje ostavke. Boško Obradović je u ovoj Jankovićevoj izjavi video nameru da „nastavi da sedi na dve stolice i jasno je da i dalje želi da koristi državne resurse u svojoj predsedničkoj kampanji, pa je ostavka jedini častan potez”. Za PS je to „ozbiljna politička izjava i najdrastičniji je primer kršenja Zakona o zaštitniku građana, koji u članu 10a kaže da „zaštitnik građana i zamenik zaštitnika građana ne mogu da daju izjave političke prirode”.

Zašto onda neko ne pokrene proceduru za njegovu smenu? Nema dileme da bi takav zahtev glatko prošao u Skupštini Srbije, jer zamerke na njegov rad i delovanje iznosi najjača stranka vlasti, SNS, ali i desne opozicije, SRS.

Odgovor na ovo pitanje verovatno treba tražiti u najprostijim političkim razlozima – smenom bi mu učinili uslugu, a sebi naneli štetu. Jankoviću zakon ionako ne dopušta treći mandat, a ako zaista hoće da se kandiduje na predsedničkim izborima koji moraju biti raspisani najkasnije krajem februara početkom marta, morao bi sam da podnese ostavku. Na taj način ne bi ispao „žrtva” vlasti, kao što bi verovatno bio u slučaju smenjivanja. U toj varijanti, žestoka rasprava u parlamentu u kojoj bi se na njegovu stranu stavila samo nejaka takozvana proevropska opozicija, za Jankovića bi mogla da bude najbolja uvertira u predsedničku kampanju.

Pored toga, medijski „topli zec”, kao političko oružje koje je u godinama posle 5. oktobra dobijalo sve više na popularnosti među političarima, izgleda da daje željene rezultate. Osim kada se izrodi u suprotnost, pa se politički protivnik ovom metodom „podigne” i učini prepoznatljivijim javnosti. To su već delimično postigli sa Sašom Jankovićem.

Svojim tvitom je to sugerisao i Nebojša Krstić, marketinški stručnjak, naklonjen Vučiću: „Saša Janković će, realno, na izborima biti kandidat SNS-a. Oni su anonimnog ćatu napravili u kandidata”. Ili drugim tvitom: „Ko je znao za Sašu Jankovića dok nije postao tema SNS-a?”

Realno, pre slučaja „žandarmi protiv braće Vučić i Mali” 2014, Janković je retko dospevao na naslovne strane. Možda je malo više ustalasao javnost pre toga samo 2010, kada je učinio uslugu državi i „sam odlučio” da ode na dodelu Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu, umesto zvaničnika vlasti koji nisu želeli da naljute Kinu, ali ni da se ogluše o evropske uzuse. Tako je njegov prvi mandat, koji je dobio zahvaljujući tada vladajućem DSS-u, prošao prilično mirno, pa su njegov izbor 2012. podržali i SNS i DS i SPS...

Onda se, neuvijenim kritičkim opaskama i nalazima službe zaštitnika građana u nekim „škakljivim” slučajevima – o ponašanju „kobri” u danu kada su žandarmi tukli braću premijera i gradonačelnika Beograda, ili u slučaju „Helikopter”, pa do „fantoma iz Savamale” – zamerio vladajućim strukturama. U javnost je dospela crna priča iz njegove mladosti (afera „Pištolj”), a onda i optužbe zbog njegovih „političkih” istupa, te podrške Zapada koji ga, navodno, sprema za predsedničkog kandidata.

Sa sve većom prisutnošću u medijima, postao je takoreći „gotov proizvod” za opoziciju kojoj slabosti i razjedinjenost još ne dozvoljavaju da odmakne dalje od načelne ideje da bi trebalo naći zajedničkog predsedničkog kandidata. Da li je, međutim, taj „proizvod” prihvatljiv za bar oko dva miliona građana (pod uslovom da uđe u drugi krug), najveća je nepoznanica.

Ima li Saša Janković dovoljno lične harizme da uz logistiku te potencijalno ujedinjene opozicije, bez sadejstva, sve je izvesnije, takozvane nacionalne opozicije, pridobije medije i onu tihu javnost koja nije ni izašla na parlamentarne izbore? Jer taj deo javnosti donosi prevagu na predsedničkim izborima. Opozicija će, ako se uopšte okupi, pre konačne odluke o zajedničkom kandidatu, verovatno morati da razmotri i teoriju po kojoj im Vučić podmeće Jankovića kao najboljeg kandidata, znajući da će se s njim – „slupati”.