Како су Срби пекли ракију

У Манаковој кући отворена је 6. септембра ауторска изложба Јосифа Вацића, кустоса у Етнографском музеју, „Правити и пити ракију”.

Уз предмете и фотографије из фонда Етнографског музеја дат је целовит приказ праксе и обичаја у вези са печењем и испијaњем ракије у српском народу.

За производњу ракије користи се специјално конструисани казан. Како нам је на овој изложби приказано, постоје два различита типа казана који су у употреби током 20. века. Први је тзв. сељачки казан, који су правили сами домаћини или вешти људи из села, док је други тип казана (лампек или машински казан) производ занатлија. Ложиште за „сељачки казан” се зидало од блата и земље, а сви делови (осим самог казана у коме ври кљук) често су прављени од дрвета. На југу Србије за израду капака, лула, табарки, па чак и самог казана, користила се глина. Лампек је такорећи једини тип казана који се данас у домаћинствима користи за производњу ракије.

Ракија се пече углавном у позну јесен и током зиме. Печење ракије представља својеврсни догађај у сваком домаћинству. Око казана се окупе сви мушки чланови домаћинства, од стараца до одраслих дечака, уз њих су и суседи, пријатељи и рођаци. Присуство млађих укућана процесу производње ракије представља својеврсну прилику да завире у свет одраслих. Овај догађај је на изложби представљен модерним казаном за печење ракије поред којег се налазе клупе на којим посетиоци могу сести и прелистати сабрану колекцију српских народних умотворина везаних за ракију, воће и пијанство.

У другом делу изложбе, пре свега путем фотографија, приказана је употреба ракије у животном циклусу код Срба (од рођења до смрти). Када се роди дете, они који долазе „на честитање” доносе поклоне, по правилу и ракију. При испијању прве чашице наздравља се новорођенчету и родитељима са жељама за дуг и срећан живот. Ракија игра истакнуту улогу и у свадбеним обичајима. На свадбу се позива тако што стари сват понуди званици буклију с ракијом. Током свадбених ритуала, када се први део обреда одвија у покрету, ракија се пије из чокања, флаша, буклија, пљоски и чутура. За столом се служи увек у стакленим чашицама.

Ракија је незаобилазна и у обичајима посмртне праксе, када се пије у помен покојника – „за његову душу”. У овим приликама се не наздравља, не говори се „живели”, нити се куца чашицама, већ се само прекрсти, одаспе мало пића на земљу и спомене покојник.

Изложбом „Правити и пити ракију” Јосиф Вацић је скренуо пажњу на значај печења и пијења ракије код Срба. Пажљивим избором предмета и фотографија дочарана је не само атмосфера прошлих времена, већ је указано и на неке, већ заборављене обичаје.