Графике или палачинке

Свратих ових дана у „Графички колектив” да погледам изложбу, и питам: ,,Имате ли палачинке?” Горчина смеха... Одговорише: ,,Надамо се да их неће бити.”

Из овдашњих ситуација, трагамо за аналогијама у давној прошлости. Али нема паралела. Историчар уметности и књижевности Арнолд Хаузер у свом делу „Социјална историја уметности и књижевности” наводи: „Говори се да је око 1560. г. у Антверпену било три стотине мајстора који су се бавили сликарством и графичким уметностима, док је у то доба град имао свега 169 пекара и 78 месара...” Зашто овај податак ваља навести и данас, ако не због чињенице коју време не може променити. Временска аналогија, наиме, указује на то да уметност посустаје, стомачни апетити истрајавају. За свагда имају непроменљиве константе. Своје захтеве. Те су, и онда кад су стомаци пресити надвисили уметничке апетите. Тако је и у случају наведене „палачинкарнице”. Да ли су нам потребне палачинке? Јесу! И има палачинкарница. Поготово у центру Београда, доносе некакав профит. Палачинкарнице доносе и осећај уживања за стомачну дупљу, попут времена о којем А. Хаузер пише. Погледамо ли, на другој страни, неку нашу „пропалу” метрополу или провинцију: кукулек – „нема од чега да се живи”... „нема посла”... „нема новца”... Али, ето апсурда – у једној „сиромашној” провинцији са само две унакрсне улице шетају најскупље аутомобиле уз немилице вазнесене квадратуре мермерних палата. И опет, само кукулек. Питајмо их: колико имате сплавова за ноћно уживање? Кладионица? Кафића? И све дизајнирано по највишим европским стандардима! И свуда трубачи, пивијаде, купусијаде, сланинијаде, роштиљијаде. Печењаре. А колико је штафелаја и концертних клавира? Колико библиотека и књижара?

Ето, такав је садашњи рам за слику наше будуће историје. На једној страни скупоцени ,,ролекси”, ,,поршеи”, виле с базенима. Политичко-старлетски нераскидиви преплети. Препуни расипнички буђелари. Унаоколо „силиконске” утваре. На другој страни данашњих времена, у Београду: забрављени Музеј савремене уметности, Народни музеј. Галерије и музеји по Србији једва опстају. Све од праисторије, преко генијалних уметнина, свеукупне ризнице – смештене у мракове депоа, чека боља времена. Видело дана нису одавно видели. Зашто онда Музеј савремене уметности и Народни музеј у Београду, након скидања сталне поставке Миодрага Протића, не би били преименовани у „мултимедијалну пицерију”, „перформанс палачинкарницу”?

Тако би по свему изгледном (надајмо се да неће), могло бити са судбином (преименоване „делатности”) угледног Графичког колектива који је најпризнатији центар савремене српске (рекао бих и светске) графике. Отуда питање из наслова текста: графике или палачинке? Савремена српска графика ломи своју кичму на искушењу Графичког колектива. Уклапа се у ријалити, таква су времена.

Ако је већ увелико спроведена „еутаназија” Музеја савремене уметности и Народног музеја, зашто би судбина Графичког колектива била другачија? Ми смо једина земља на свету која стране државнике и угледнике не може да одведе у Народни музеј и Музеј савремене уметности, а по свему судећи, ускоро, ни у Графички колектив. Ко је следећи? Алтернативна верзија је атрактивна Скадарлија са роштиљским и свим другим трубачким капацитетима домаћег културно-уметничког дизајна.

*Члан Уметничког друштва ЛАДЕ, редовни професор Факултета уметности у Косовској Митровици