Авангарда тражи реалност

Док Иван Меденица, уметнички директор Битефа, још увек у тајности држи ко ће сутра увече и званично отворити овогодишње 50 фестивалско издање – али незванично сазнајемо да ће то бити амерички редитељ Боб Вилсон, битефовска публика имаће прилику да већ данас уплови у Пролог, осмишљен као омаж манифестацији која траје пет деценија.

Данашњи „маратон” започеће у послеподневним сатима отварањем четири изложбе у РТС, Атељеу 212, галерији „Њу момент” и Битеф театру, пратећи „звездану стазу Битефа”, која ће препознатљивом плаво-белом бојом бити и исцртана по тротоару.

Наставиће се првом фестивалском премијером, односно вечерашњом представом „Kantor Downtown” у режији Виктора Рубина, у продукцији театра Полски Бидгошч из Пољске, у 21.30 на сцени Битеф театра.

Реч је о мултимедијалној сценској инсталацији, која је уједно својеврсна „реконструкција” култне представе „Мртви разред” пољског редитеља Тадеуша Кантора, која је била један од најважнијих догађаја у Битефовој историји. Виктор Рубин дипломирао је на Катедри за драму и режију Јагелонског универзитета у Кракову.

Као редитељ дебитовао је 2006. године и до данас је потписао готово 20 представа у пољским позориштима.

У ишчекивању смо вашег гостовања на 50. Битефу. Колико је за вас занимљива ова уметничка размена. Са каквим емоцијама, предубеђењима долазите на наш јубиларни фестивал?

Битеф је важан позоришни фестивал и јако је познат у Пољској, о чему говоре и текстови објављени у дневним новинама. Наши људи одлазе у Београд и могу на лицу места да се увере у његов значај. Дуга традиција и 50. издање овог фестивала представљају сјајан контекст за нашу представу.

Провели смо неколико недеља у Њујорку и разговарали са уметницима о авангардној сцени 70-их и 80-их година прошлог века, о Тадеушу Кантору и његовом опусу, који је представљен у позоришту „Ла мама”.

Они су имали потпуно другачији поглед на његов рад, њихове идеје су биле много више политичке. Зато је тај међукултурни „сукоб” постао кључни елеменат за овај пројекат. Јако сам знатижељан на какав ће пријем наићи представа у Београду.

Представа „Kantor Downtown” је својеврсна реконструкција култне представе „Мртви разред” вашег земљака Тадеуша Кантора. Шта вас је подстакло да своју редитељску машту усмерите на ово дело и познатог уметника?

За почетак, хоћу да објасним и да нагласим да нисам редитељ ове представе. Радило се о колективном раду, без изузетака.

Разговарали смо о многим питањима, а руководство је стално мењано у току процеса. Све је почело од Јоане Краковске, која је академик, и која је као стипендиста отишла у САД да спроведе истраживање о авангарди америчког позоришта.

Открила је да је Кантор изузетно значајан за тамошње уметнике.

Позвала је мене, као редитеља, драматурга Јоланту Јањичак, и филмског режисера у овој представи Магду Мосјевич. Отишли смо у Америку да снимимо материјал са чврстим уверењем да америчка авангарда веома личи на „Мртви разред”. Снимали смо их на филму и поставили их у „Канторов разред”.

Реконструкцију сте комбиновали са видео материјалима, интервјуима... О каквој је заправо мултимедијалној сценској инсталацији реч?

Канторов  „Мртви разред” и наш комад су и нека врста представа сећања. Уместо глумаца у учионици, на позорницу смо поставили телевизоре, а уместо Канторових сећања имамо сећање авангардних уметника.

Такође можемо да видимо и два глумца на сцени: Грегори Артмана, као Тадеуша Кантора, и Марту Маликовску, као глумицу, а понекад и као њу лично, који с времена на време воде дијалог једни са другима.

Али понекад су једноставно разговарали са људима који су могли да се виде на ТВ екранима.

Овај сценски облик је потпуно нов за све нас, као и за публику у Пољској, али резултати су често изненађујући јер представа има отворену структуру и елементе типичног перформанса.

Због рада на представи „Kantor Downtown” боравили сте и у Њујорку и разговарали са извођачима из 70-их и 80-их година прошлог века. Каква су њихова искуства, сећања? Шта вас је током тих разговора посебно занимало?

Нисмо само говорили о Кантору и његовом раду, већ и о значењу и смислу уметности у комерцијалном свету. Разговарали смо ко може данас да се сматра самосталним, алтернативним уметником као и o односу између тржишта и уметности.

Многи уметници које смо срели су радикални и тврде да можете или да останете независни или да пређете у мејнстрим – на тржиште. Нашли смо људе који су били звезде у Европи, али који нису имали средстава да раде у својој земљи, као и чланове Ливинг театра.

Дакле, питање је да ли је авангарда мртва или не.

Представа „Kantor Downtown” је и покушај да се пронађе алтернатива авангарди у савременој култури. Докле сте стигли у том свом подухвату?

Авангарда увек тражи нешто што зовем „реалност”. Мислим да се овакав приступ понекад јавља у представи када су значење и смисао нестабилни, када се брзо мењају. Зато се трудим да усвојим технике перформанса у свом раду. „Kantor Downtown” је пројекат на граници театра и извођачке уметности. Овде постоји покушај да пронађемо нови начин комуникације са публиком.