Век интелектуалне елите

Током сто година универзитетског образовања, у Србији је докторирало 17.289 особа, од којих су 4.699 жене. Правник Јован Лончарић је био први доктор наука у Србији. Према попису становништва Републике Србије из 2002. године без Косова и Метохије, евидентирано је приближно седам и по милиона становника, међу којима је 5.022 доктора наука. У Србији је у 2006. години докторирало 429 особа, од чега 258 мушкараца и 171 жена.

Ово су само неки од интересантних података који се могу пронаћи у едицији „Научници Србије” Задужбине Андрејевић, која је недавно објавила и Десету свеску из ове едиције под називом „Сто година докторских студија”. У њој су дати подаци који се односе на стицање докторских звања у Србији од 1905. до 2004. године. Подаци су класификовани по неколико критеријума, као што су година докторирања, факултет, научна област, обрађене су и теме докторских дисертација, као и пол докторанада.

Тако се, рецимо, сазнаје да су непосредно после оснивања Београдског универзитета 1905. године, на Правном факултету у Београду само две године касније одбрањене прве две докторске дисертације у Србији. Филозофски факултет није дуго заостајао за Правним. Први докторски радови урађени су 1909. године, да би се до 1927. године тенденција стицања највиших научних звања наставила искључиво на ова два факултета.

Од 1945. до 1955. године на Правном су докторирале укупно 34 особе, од чега само једна жена, док на Ветеринарском ниједна жена није стекла највише научно звање. Интересантно је да су се на Фармацеутском факултету у том периоду титулом доктора „окитила” два научника, док Медицински факултет 1954. године бележи једног доктора медицине.

Ако се у разматрање узме период од 1956. до 1964. године, приметно је да је Филозофски факултет у Београду предњачио по броју нових доктора. Највише их је међу историчарима – њих једанаесторо стекло је докторску диплому 1956. године, да би током наредне деценије интересовање за ову грану науке драстично опало, па су свега два историчара 1964. године одбранила докторат.

Факултет политичких наука 1965. године постаје „богатији” за три доктора који су за научни рад одабрали теме из ове дисциплине. Уметнички факултети имају најмањи број докторанада у својим редовима. На Факултету драмских уметности 1974. године „рођени” су први доктори театрологије. Ситуација је готово идентична и на Ликовној и Музичкој академији.

У приручнику који је објавила Задужбина Андрејевић представљена је и табела која се односи на докторе наука који су од 1950. до 1956. године дисертацију одбранили у САНУ. Укупно 63 доктора, и то 49 мушкараца и 14 жена стекло је звање у овој научној и културној установи.

Богословски факултет карактеристичан је по томе што су од 1936. до 2006. године на њему докторирале 22 особе и то искључиво мушког пола. Скоро идентична ситуација је и на Војној академији на којој је од 1982. до 2006. године на смеру ратна вештина докторирало 75 људи, док се за војнополитички смер определило свега њих двоје.

Више од триста медицинара од 1965. до 2006. године докторски рад је одбранило на Војномедицинској академији. Двадесет стоматолога у Црнотравској улици стекло је ово највише звање.

Други део ове значајне публикације у издању Задужбине Андрејевић посвећен је магистрима наука којих, закључно са 2006. годином, има више од тридесет хиљада и чије ће звање у складу са образовном реформом у Србији престати да постоји 2012. године.

Указујући на значај података који су представљени у оквиру Едиције „Научници Србије”, проф. др Коста Андрејевић истакао је да је то добар материјал за управљање развојем најобразованијег кадра у Србији. Он је навео да се на основу тих података може закључити да Србија заузима угледно место у Европи. Професор Андрејевић, међутим, отворено поставља питање да ли је докторирање приватна потреба самог појединца или треба да буде ствар од ширег друштвеног значаја.

Суштинско питање, према његовом мишљењу, требало би да буде – ко одређује теме докторских студија на државним и приватним универзитетима. Од посебне важности је утврђивање критеријума на основу којих се добијају докторске теме и колико оне допринесе укупном развоју привреде и друштва.

Подсећајући на јубилеј – двеста година високог школства у Србији, академик Љубисав Ракић, председник Научног савета Задужбине Андрејевић, подсетио је да је у периоду од Доситеја Обрадовића до формалног организовања Београдског универзитета Србија имала докторе наука који су студије завршили на страним универзитетима.

Говорећи о прекретници коју је у српско школство донела Болоњска декларација, академик је истакао да у таквом систему докторске студије постају део континуираног образовања који је универзалан и важи у целој Европи.

У новом систему школовања, докторске студије ће постати организоване, што значи да ће пре одбране докторске тезе, кандидати бити у обавези да у стручним часописима објаве два научна рада који ће постати доступни широј научној и објективној јавности.