Време беса и подсмеха

Говорио сам пре неколико месеци на промоцији „Напредне књиге” Драгољуба Жарковића па сам, желећи да изразим комплимент аутору, приметио како је његова критика Александра Вучића тим драгоценија због чињенице да је више артикулисана него бесна, те сам парафразирао једну мисао историчара Тимотија Снајдера, који је, пишући о левичарским интелектуалцима с краја деветнаестог века, забележио да су они били истовремено бесни и артикулисани, што је данас, како он каже, велика реткост јер су савремени публицисти и јавни интелектуалци у великој већини или бесни или артикулисани, а готово никад и једно и друго. На моје изненађење, велики део остатка промоције претворио се у полемику са Снајдеровом тезом, коју сам парафразирао, па се у неколико монолога бранило „право на бес”, а преферирање артикулисане аргументације готово да је проглашено „издајничким”.

Снајдерова примедба изречена је у контексту англофоног света и нема изворно никакве везе са Србијом под влашћу Александра Вучића, али је бес као доминантна емоција унутар овдашње јавности у последње време готово онемогућио рационалну расправу о било чему. Изврсна илустрација тога јесте хистерија која се подигла око поштанске марке објављене ових дана у част 75-годишњице оснивања Ужичке републике. На маркици се налази илустрација споменика на Кадињачи и репродукција слике „Борци с Кадињаче” Драгољуба Вуксановића, насликане 1970. годинe. На Вуксановићевој слици су тројица партизана, двојица с капама и један гологлав. На капама нема никаквих симбола, па ни звезде петокраке. Из перспективе 1970. године, сликар Вуксановић ни себи ни својој публици није морао да доказује како су партизани – партизани.

С јесени 2016, међутим, ступио је на сцену снажан коалициони потенцијал таблоида и друштвених мрежа и подигла се невиђена бука око наводне „ревизије историје”. Неки се таблоидно-твитерашки лумен ваљда присетио како је америчка пошта брисала цигарете с маркица у част Џексона Полока и Роберта Џонсона па је измислио да је „Пошта Србије” с Вуксановићеве слике избрисала петокраке, којих није ни било. Уследила је лавина згражавања и беса многих чувених уметника, колумниста и осталих аналитичара. А кад се истина стидљиво указала, бес није спласнуо него се каналисао у бес спрам хипотетске ситуације „ретуширања петокраке”. У анале журналистичког бешчашћа и бесмисла ући ће новинарско питање историчару Предрагу Марковићу да ли би било скандалозно да је петокрака заиста ретуширана.

Друга јавна стратегија којом се ниподаштавају артикулација и аргументација је подсмех. Професор Твртко Куленовић је незаборавно приметио да су у Сибиру завршили практично сви важни совјетски писци који су озбиљно и утемељено критиковали стварност под Стаљином, макар и врло опрезно и у рукавицама, док су пак Иљф и Петров, који су ту стварност необуздано исмевали, живели слободно овенчани привилегијама и славом. Бесмислено је, наравно, поредити стаљинистички поредак с било којом данашњом европском политичком праксом, но чињеница је да смех јесте вентил који људима помаже да преживе под ауторитарном или за њих непријатном влашћу, али смех није од помоћи кад ту власт треба рушити.

Док год у јавности за Вучићеве главне критичаре важе сатиричари разних фела и они чије хиперболе разоткривају ирационалан бес, он може мирно да спава. Остаци остатака некадашњег ДОС–а ових дана довршавају своје маратонско самоубиство тако да и прича о имало релевантној „пристојној” опозицији нестаје без трага.

А онај ко буде тражио артикулисану критику пре ће је наћи у поезији старој више од стотину година, него у најновијим новинским текстовима. Давне 1909. године, Тин Ујевић је написао мало познату песмицу под насловом „Проклетство”, која иде овако: „На Хрвата земљу / пролетство је пало: / има превећ напредњака, / а напретка мало!” У она времена, Ујевић је веровао да су Срби и Хрвати један народ, па му ваљда не би сметало да се у првом стиху промени једна реч: „На Србију земљу / пролетство је пало: / има превећ напредњака, / а напретка мало!”

Свака артикулисана критика власти морала би, наиме, да указује на дискрепанцију између огромне подршке и малог напретка, а не да се базира на бесном потцењивању народне подршке и подсмевачком негирању било каквог напретка. Како сада ствари стоје, Вучића у догледно време могу срушити само они који су му безгранично веровали, а напослетку се разочарају, они спрам којих у најгласнијем делу јавности има више беснила и подсмеха него према Вучићу самом.

Писац и новинар