Кад бригадири срцем домовину саграде

Крампом и лопатом борили су се за своју земљу. Градећи хиљаде километара пруга и путева, подижући хидроелектране, исушујући мочваре и пошумљавајући небројене хектаре – они су направили Југославију. Један од највећих и најважнијих пројеката омладинских радних акција била је изградња пруге „Београд–Бар”. Четири деценије постојања ове саобраћајнице и 45 година од почетка радне акције којом је изграђена обележено је манифестацијом „Пруга младости” у организацији Удружења учесника ОРА Београд, Удружења учесника ОРА и волонтера Србије и Феријалног савеза Србије.

Акцијаши заједно су опет, срца су нам пуна успомена, сећамо се акцијашких дана, дивног доба кога више нема…

У кутију гитаре ове стихове спаковао је некадашњи бригадир Цветко Вилотић из Крупња. И он је, као и стотине његових другова и другарица бригадира, данима са радошћу ишчекивао тренутак када ће после ко зна колико деценија поново видети некадашње колеге и колегинице са трасе. Знајући како је некада било с њима, понео је инструмент припремајући се за дуг пут уз песме своје младости. И ето га. Стоји на перону главне железничке станице у Београду. Грли се и љуби са пријатељима, уверава их да их године нису промениле, шали се с њима… и присећа времена када су заједно радили, одмарали се, друговали и заљубљивали се… Све то преко ноћи је нестало – нема више Југославије, бригадира и бригадирки. Остале су само успомене и велика дела која су давно створили.

Младе дане, топле дуге, прву љубав, прве сне, враћају нам наше пруге, уградили ту смо све...

 – Били смо у насељу у Равној Ријеци. Момци су спавали у баракама, а девојке у фискултурној сали, у креветима са по три, четири спрата… Није било никог коме руке нису биле крваве од испуцалих жуљева. Момци готово да нису ни имали јагодице на прстима – присећа се Мирјана Марковић, бригадирка из Панчева.

Устајали су у пет сати, вежбали, подизали заставу и излазили на терен где су радили све оно што машине нису могле.

Није све било само у послу. Било је то много више.

– Не могу се радне акције гледати кроз кубике земље, пређену километражу или број садница. Дружили смо се, певали, учествовали у разним курсевима, на концертима и игранкама. Срцем се зида домовина – набраја Драган Петковић који је на радну акцију први пут отишао као осамнаестогодишњак.

Рађала су се ту пријатељства, али и велике љубави. Увек је било времена за шалу. На акцији су, прича један бригадир, организовали чак и лажну свадбу, па и лажну сахрану.

– У насељу Ражана преградили смо поток и направили језерце које нам је служило за одмор после напорног посла – прича Ратко Рељин, бригадир из Зрењанина.

Да нам живи, живи рад!

Распевани воз клопара ка југу. На железничкој станици у Пријепољу чекају младићи и девојке, чланови културно-уметничког друштва и мали истраживачи. Колце, за које није било места у вагонима, коначно се развија… Акцијаши су се у граду поред Лима зауставили да би обишли бригадирско насеље „Јабука”, на више од 1.200 метара надморске висине, на пола пута до Пљеваља. Трубачи нас прате у корак, па на брегу, где је споменик малом бомбашу Бошку Бухи, поново почињу игра и песма. Веселе се ударници, трудећи се да забораве на призор руинираног меморијалног комплекса недалеко одатле, који већ годинама пропада због нерешених власничких односа. У овом насељу многи од њих провели су најлепше акцијашке дане, док су им жене из околине износиле сир, хлеб, мантије… како би се окрепили док раде. Тужно је гледати пусту и запуштену „Јабуку” која је некада врвела од људи.
После преноћишта у манастиру Милешеви, поново се укрцавамо на воз. Настављамо у Бар возом, очигледно, много  старијим од оног којим смо допутовали до Пријепоља. Свесни су акцијаши да пруге нису оно што су некад биле, па су се наоружали гитарама, усним хармоникама, примерцима „Политике” и марендом. Пева се, свира, пије ракија… да се скрати пут који данашње машине прелазе двоструко спорије него кад је саобраћајница изграђена. Зато се бивши бригадири радују руском кредиту и обнови ове железничке руте. Ваљда наши „брзи возови” после тог улагања заиста постану брзи… Ко зна, ако заживи идеја некадашњих учесника да се врате радне акције, можда се у обнову укључе и неки нови омладинци. Краљевчани Сретен, Цвеће и Стефан већ увелико обнављају некадашњу традицију и надају се да ће своје радничке батаљоне организовати и други градови. Машине су сад много модерније, али има још доста послова које само људске руке могу завршити.