"САМИ СМО КРИВИ"

Ситуација је готово класична, одавно позната и описана, и може се срести свуда – од породице и школског дворишта до међународних конференција и психијатријских уџбеника. А многи су, на овај или онај начин, то искусили и на својој кожи. Знате оно кад вам непоуздани дужник каже како је управо намеравао да вам врати новац, сличицу, кликере… али, сада, пошто сте толико навалили, ипак неће, јер сте га изнервирали и покварили му расположење.

У бенигнијој варијанти ради се о родитељу који је управо намеравао да одведе децу на давно обећану утакмицу, али се предомислио због дечије нестрпљивости и гњаваже. Или о адолесценту који је баш решио да коначно мало поспреми собу, али због сталног родитељског пребацивања и опомињања "то сад у инат неће". А у оним мање шаљивим формама у питању је, на пример, муж који баш због сталног "звоцања" ипак неће престати да се коцка, пије, и/или бије укућане.

Иако је у овом погледу тешко правити неку поуздану топ-листу, мислим да описани модел представља једну од најтежих врста психофизичког насиља и малтретмана. Наиме, овде се жртва не само конкретно неправедно кажњава ускраћивањем онога до чега јој је стало и на шта, очигледно, полаже легитимно право, него се још и додатно психички кињи сугерисањем како је на неки начин управо она – дакле, жртва – сама крива за оно што јој се дешава.

Е, управо ова врста циничног иживљавања пада ми на памет док слушамо коментаре поводом нешто оштрије реторике коју последњих недеља део владе око премијера Коштунице користи да би изразио своје противљење због све отворенијег инсистирања САД и неких чланица НАТО на независности Косова и Метохије. Оставимо тренутно по страни помало монотону, једноличну форму ових саопштења Коштуничиних министара и саветника, као и евентуалне мотиве због којих се у ту полемику са америчким ставовима ушло управо сада, а не нешто пре или касније – иако се, дабоме, и о томе може и те како расправљати. Оно што ме, међутим, фасцинира јесу наводно забринути коментари да би ова оштра реторика могла да нам поквари преговарачке позиције, угрози безбедност косовских Срба и, рецимо, политику Сједињених Држава и Велике Британије окрене против нас. Као да та политика није већ годинама окренута тако и то без обзира колико се овдашња политичка елита трудила да то промени. Но, интересантно је да ће се у Србији увек наћи завидан број оних који су искрено или кобајаги убеђени како се Велики брат ("Ђура") управо спремао да нам опрости то што нас је тукао/бомбардовао и да коначно уважи наше легитимне интересе на Косову и у Републици Српској.

Већ чујем гласове: "Зашто баш према нама?" "Каква је то параноја, манија гоњења и величине?" Збиља, зашто би неком, а нарочито највећој светској сили било стало да по сваку цену повреди, порази и понизи Србе и игнорише српске националне интересе? Питање је легитимно, али проблем је то што онај који поставља оваква и слична питања углавном већ унапред зна одговор. "Нема никаквог разлога. Односно, једини разлог, наводно, јесте зло које је у наше име Милошевићев режим чинио нашим суседима, због чега данас мање-више оправдано испаштамо. Поред осталог, и тако што се и наши аргументи и наши интереси напросто не уважавају, чак и по цену озбиљних последица и кршења бројних међународних норми и добрих обичаја.

А уколико се горње питање заиста озбиљно поставља, ево, за почетак – односно крај –  неколико могућих објашњења. Нипошто не треба занемарити фактор политичке, менталне и медијске инерције захваљујући којем је перпетуирана једна поједностављена црно-бела слика у којој је Србима још на почетку додељена улога "лоших момака" и које се они ни до данас нису ослободили. Осим тога, ту је за Американце нипошто безначајан идеолошки моменат, сходно коме је Србија виђена као последњи бастион комунизма у овом делу света, а чему су, поштено говорећи, поред успешне хрватске и словеначке пропаганде, много допринеле и фантазмагорије Мирјане Марковић, Милошевићево непотребно оклевање са увођењем вишестраначја, кашњење у скидању комунистичких симбола и слично. Коначно, постоје ту и неки мутни геополитички интереси. Но, не треба имати илузија, главни и највећи разлог због којег смо у последњем дељењу политичких карата на Балкану прошли тако како смо прошли ипак лежи у чињеници да смо на неки начин платили цех предрасуди да су Срби, када се све сабере и одузме, ипак само продужена рука руских стратешких интереса.

На страну што је у тренутку лансирања то далеко више био један (анти)православни мит и рецидив старе аустроугарске фобије, него што је имало везе са српском политичком реалношћу. Међутим, управо као ненамеравана последица политике базиране на поменутом страху од "руске испоставе на Балкану", могло би се, по принципу "самоиспуњавајућег пророчанства" догодити да нешто од тог фантазма о словенско-православном братству напокон постане и стварност. Наиме, нема никакве сумње да се хаварисани српски државни брод полако нагиње ка истоку. И то је у овом тренутку апсолутно разумљиво и логично, без обзира на то ко се и колико, искрено или по задатку, над тим тобоже ишчуђавао и скандализовао. Питање је само да ли је такав маневар још увек могућ и да ли ће његови кормилари умети да при овом, понављам, колико логичном толико и часном маневру сачувају осећај за реалност и неопходну психичку и геополитичку равнотежу.