Орбанов вирус

Мађарски премијер Виктор Орбан употребио је сва популистичка знања како би најмање четири милиона гласача приволео да у недељу изађу на референдум и кажу ,,не” решењима избегличке кризе која нуди Европска унија.

Ослањајући се на јевтино колективизирање политичких одлука, Орбан очекује да Мађари ,,Бриселу пошаљу поруку како би је разумели” – што је слоган са стотина билборда – и одбију да се повинују квоти ЕУ по којој би требало да приме 1.294 избеглице из Грчке и Италије.

Да би успео, према закону усвојеном у Орбаново време, на референдум мора да изађе 50 одсто бирача, око 4,1 милиона, па је покренута масовна мобилизација Мађара у земљи и дијаспори на коју је утрошено готово 20 милиона евра.

Орбан је учинио све да референдум успе. Његова десничарска странка Фидес имала је интензивну кампању убеђивања, посебно у мањим срединама. Од посредне помоћи била је и ултрадесна странка Јобик, која подржава антиимигрантску политику, мада не жели Фидесову победу.

Атмосферу хомогенизације пред надирућим избегличким хордама које прете ,,хришћанској Европи” лева опозиција није успела да ублажи јер је разбијена, готово невидљива. Њихови аргументи против владине политике не пролазе, посебно не међу младима који су десније настројени од старијих.

У друштву које жели да по сваку цену одржи националну хомогеност, јасно је да је Орбан на добром путу да успе. Референдум се третира као искључиво унутрашња ствар, пре свега како би премијер консолидовао сопствену позицију. За разлику од проблема корупције, социјалне политике или образовања, кад год су имигранти на агенди, популарност Фидеса расте.

Само избеглице Орбану дају шансу да каже: ,,Погледајте колико Мађара подржава моју политику”!

Али, какве поруке ван граница шаље десничарски премијер, који је мигранте назвао ,,отровом” и међу првима у Европи почео да подиже зидове према онима који траже склониште од ратова по Сирији и Ираку и стотинама хиљада других који беже од сиромаштва?

Орбану околности иду наруку. Недавни самит ЕУ у Братислави показао је да немачка канцеларка Ангела Меркел управо због политике отворених врата према мигрантима има све мање савезника по Европи. Италијански премијер Матео Ренци је за њен ,,дух Братиславе” рекао да постаје ,,сабласт Европе”. Орбан није пропустио да политику Меркелове назове ,,самоуништавајућом и наивном”.

Уместо да буде посрамљен третманом избеглица и кршењем међународног права, Орбан Мађарску поносно истиче као пример за углед који би требало да следе друге земље. Позива Европу да следе његову политику.

Многи су се одазвали. Посебно по Централној Европи. Одазвала су се и двојица српских министара. Небојша Стефановић и Александар Вулин су, док је премијер био у Француској, саопштили да ради смањивања притиска на војску и полицију треба ,,одређеним препрекама” ојачати границе према Бугарској и Македонији.

Био је то ,,Велики прасак“ јер је Александар Вучић, очаран политиком немачке канцеларке, поносно говорио да неће пристати ни на какве баријере пошто се тиме крше и међународно избегличко и људска права.

Овог јануара у Давосу је изјавио да је ,,забринут” што неке чланице ЕУ доносе одлуке о затварању граница. Средином јула није крио незадовољство што „прва земља ЕУ (Грчка) не ради свој посао на адекватан начин, већ гледа да пребаци проблем на следеће и да онда Македонија пропусти мигранте у Србију“.

,,Изгледа да сам остао једини у Европи који је против зидова и ограда. Зидови нису потребни и нису добро решење ни за кога, али немојте да нас терате да морамо да кажемо да не може ниједан (мигрант) више да уђе на територију Србије“, рекао је током посете Паризу.

На заокрет би могло да утиче више елемената: страх власти да би Србија могла да постане земља у којој ће избеглице бити заглављене јер је њихов прилив константно већи од броја оних који излазе из Србије. У Србији се налази око 7.000 миграната, а капацитети за пријем сасвим су близу попуњености.

Све су чешћи проблеми са избеглицама и умножавају се инциденти у које су они умешани, од крађа до туча, чак и убистава. Они који не долазе из ратних подручја сада чине чак 81 одсто од укупног броја избеглица.

Можда је заокрет могао да се наслути и раније овог месеца када је Вучић рекао: „Нисам био довољно способан као неки други. Орбан је искуснији и, уверен сам, а то говорим без цинизма, да има одлучнији став него ја. Желео сам да као Влада покажемо солидарност и хуманост, што ћемо и убудуће радити, али илегалне мигранте не можемо да прихватимо.“

Ево шта о том Орбановом ,,одлучнијем ставу” има да каже Амнести интернешнел: Однос власти према тражиоцима азила је ,,запрепашћујући”. Суочени су са бруталношћу, насиљем, псима, понижавајућим третманом. Прихватни центри не обезбеђују адекватну здравствену заштиту, о образовању или активностима за децу да се и не говори. Амнести цитира једног Авганистанца: ,,Када сам дошао, мислио сам Мађарска је Европа и све ће бити ОК. Онда је постало јасно да нас мрзе.”

Знам да Вучић воли да се позове на „мог пријатеља Орбана“, али не би требало да следи његов пример. Србија је добила све похвале што не подиже ограде и што подстиче позитиван, хуман однос према избеглицама, и не треба да размишља о „одређеним препрекама“.

Србији су потребна нова законска решења – постојећа су донета у време када је у земљу годишње улазило 10 миграната – али Београд би на сваки начин требало да остане доследан поштовању тековина међународног избегличког права. Требало би да повећа смештајне капацитете, да финансијски подржи локалне самоуправе, да гради системе здравствене заштите и социјалне помоћи мигрантима.

Једини начин да у томе успе је да из Брисела стигне много адекватнија финансијска подршка. То је оно на чему Србија мора да инсистира.

Жице нису решење. „Орбанов вирус“ се шири, али уверен сам да је то тријумф решења заснованих на политици а не на владавини права и на правилима која су давно утемељена унутар саме ЕУ. Унија питање миграната мора да реши на својим границама у Грчкој и Бугарској. Србија не може да буде прва и последња линија одбране Европе.