Orbanov virus

Mađarski premijer Viktor Orban upotrebio je sva populistička znanja kako bi najmanje četiri miliona glasača privoleo da u nedelju izađu na referendum i kažu ,,ne” rešenjima izbegličke krize koja nudi Evropska unija.

Oslanjajući se na jevtino kolektiviziranje političkih odluka, Orban očekuje da Mađari ,,Briselu pošalju poruku kako bi je razumeli” – što je slogan sa stotina bilborda – i odbiju da se povinuju kvoti EU po kojoj bi trebalo da prime 1.294 izbeglice iz Grčke i Italije.

Da bi uspeo, prema zakonu usvojenom u Orbanovo vreme, na referendum mora da izađe 50 odsto birača, oko 4,1 miliona, pa je pokrenuta masovna mobilizacija Mađara u zemlji i dijaspori na koju je utrošeno gotovo 20 miliona evra.

Orban je učinio sve da referendum uspe. Njegova desničarska stranka Fides imala je intenzivnu kampanju ubeđivanja, posebno u manjim sredinama. Od posredne pomoći bila je i ultradesna stranka Jobik, koja podržava antiimigrantsku politiku, mada ne želi Fidesovu pobedu.

Atmosferu homogenizacije pred nadirućim izbegličkim hordama koje prete ,,hrišćanskoj Evropi” leva opozicija nije uspela da ublaži jer je razbijena, gotovo nevidljiva. Njihovi argumenti protiv vladine politike ne prolaze, posebno ne među mladima koji su desnije nastrojeni od starijih.

U društvu koje želi da po svaku cenu održi nacionalnu homogenost, jasno je da je Orban na dobrom putu da uspe. Referendum se tretira kao isključivo unutrašnja stvar, pre svega kako bi premijer konsolidovao sopstvenu poziciju. Za razliku od problema korupcije, socijalne politike ili obrazovanja, kad god su imigranti na agendi, popularnost Fidesa raste.

Samo izbeglice Orbanu daju šansu da kaže: ,,Pogledajte koliko Mađara podržava moju politiku”!

Ali, kakve poruke van granica šalje desničarski premijer, koji je migrante nazvao ,,otrovom” i među prvima u Evropi počeo da podiže zidove prema onima koji traže sklonište od ratova po Siriji i Iraku i stotinama hiljada drugih koji beže od siromaštva?

Orbanu okolnosti idu naruku. Nedavni samit EU u Bratislavi pokazao je da nemačka kancelarka Angela Merkel upravo zbog politike otvorenih vrata prema migrantima ima sve manje saveznika po Evropi. Italijanski premijer Mateo Renci je za njen ,,duh Bratislave” rekao da postaje ,,sablast Evrope”. Orban nije propustio da politiku Merkelove nazove ,,samouništavajućom i naivnom”.

Umesto da bude posramljen tretmanom izbeglica i kršenjem međunarodnog prava, Orban Mađarsku ponosno ističe kao primer za ugled koji bi trebalo da slede druge zemlje. Poziva Evropu da slede njegovu politiku.

Mnogi su se odazvali. Posebno po Centralnoj Evropi. Odazvala su se i dvojica srpskih ministara. Nebojša Stefanović i Aleksandar Vulin su, dok je premijer bio u Francuskoj, saopštili da radi smanjivanja pritiska na vojsku i policiju treba ,,određenim preprekama” ojačati granice prema Bugarskoj i Makedoniji.

Bio je to ,,Veliki prasak“ jer je Aleksandar Vučić, očaran politikom nemačke kancelarke, ponosno govorio da neće pristati ni na kakve barijere pošto se time krše i međunarodno izbegličko i ljudska prava.

Ovog januara u Davosu je izjavio da je ,,zabrinut” što neke članice EU donose odluke o zatvaranju granica. Sredinom jula nije krio nezadovoljstvo što „prva zemlja EU (Grčka) ne radi svoj posao na adekvatan način, već gleda da prebaci problem na sledeće i da onda Makedonija propusti migrante u Srbiju“.

,,Izgleda da sam ostao jedini u Evropi koji je protiv zidova i ograda. Zidovi nisu potrebni i nisu dobro rešenje ni za koga, ali nemojte da nas terate da moramo da kažemo da ne može nijedan (migrant) više da uđe na teritoriju Srbije“, rekao je tokom posete Parizu.

Na zaokret bi moglo da utiče više elemenata: strah vlasti da bi Srbija mogla da postane zemlja u kojoj će izbeglice biti zaglavljene jer je njihov priliv konstantno veći od broja onih koji izlaze iz Srbije. U Srbiji se nalazi oko 7.000 migranata, a kapaciteti za prijem sasvim su blizu popunjenosti.

Sve su češći problemi sa izbeglicama i umnožavaju se incidenti u koje su oni umešani, od krađa do tuča, čak i ubistava. Oni koji ne dolaze iz ratnih područja sada čine čak 81 odsto od ukupnog broja izbeglica.

Možda je zaokret mogao da se nasluti i ranije ovog meseca kada je Vučić rekao: „Nisam bio dovoljno sposoban kao neki drugi. Orban je iskusniji i, uveren sam, a to govorim bez cinizma, da ima odlučniji stav nego ja. Želeo sam da kao Vlada pokažemo solidarnost i humanost, što ćemo i ubuduće raditi, ali ilegalne migrante ne možemo da prihvatimo.“

Evo šta o tom Orbanovom ,,odlučnijem stavu” ima da kaže Amnesti internešnel: Odnos vlasti prema tražiocima azila je ,,zaprepašćujući”. Suočeni su sa brutalnošću, nasiljem, psima, ponižavajućim tretmanom. Prihvatni centri ne obezbeđuju adekvatnu zdravstvenu zaštitu, o obrazovanju ili aktivnostima za decu da se i ne govori. Amnesti citira jednog Avganistanca: ,,Kada sam došao, mislio sam Mađarska je Evropa i sve će biti OK. Onda je postalo jasno da nas mrze.”

Znam da Vučić voli da se pozove na „mog prijatelja Orbana“, ali ne bi trebalo da sledi njegov primer. Srbija je dobila sve pohvale što ne podiže ograde i što podstiče pozitivan, human odnos prema izbeglicama, i ne treba da razmišlja o „određenim preprekama“.

Srbiji su potrebna nova zakonska rešenja – postojeća su doneta u vreme kada je u zemlju godišnje ulazilo 10 migranata – ali Beograd bi na svaki način trebalo da ostane dosledan poštovanju tekovina međunarodnog izbegličkog prava. Trebalo bi da poveća smeštajne kapacitete, da finansijski podrži lokalne samouprave, da gradi sisteme zdravstvene zaštite i socijalne pomoći migrantima.

Jedini način da u tome uspe je da iz Brisela stigne mnogo adekvatnija finansijska podrška. To je ono na čemu Srbija mora da insistira.

Žice nisu rešenje. „Orbanov virus“ se širi, ali uveren sam da je to trijumf rešenja zasnovanih na politici a ne na vladavini prava i na pravilima koja su davno utemeljena unutar same EU. Unija pitanje migranata mora da reši na svojim granicama u Grčkoj i Bugarskoj. Srbija ne može da bude prva i poslednja linija odbrane Evrope.