Oрвеловска Босна и Херцеговина

Поједине невладине организације, медијски спинери и тзв. политички аналитичари отворено су претходних дана призивали изолацију Републике Српске и хапшење њених функционера, настојећи ваљда тиме да оправдају немали новац који добијају од иностраних донатора. На том таласу плове и поједини опозициони политичари у Републици Српској надајући се да ће им могуће санкције усмерене против Српске и њених званичника омогућити оно што сами нису у стању – преузимање власти. Ништа мање занимљиво није било праћење коментара пословично необавештених ботова који су интернет засипали порукама дивљења званичном Београду и „мудрој политици“ немешања у прилике у суседној земљи и уједно критикама на рачун „неразумних“ Срба из Босне који, авај, призивају нове сукобе. Не могу ни замислити колико је било њихово изненађење када су тек после неких седам-осам дана коначно схватили да се не ради о референдуму о сецесији већ о Дану републике.

Оваква агресивна пропаганда није ништа ново, а за циљ има да се Република Српска прикаже као искључиви кривац за затегнуте односе у региону, као својеврсна „црна тачка“ на путу Балкана ка мирнијој будућности или отворена рана коју треба хируршки санирати, при чему је Сарајево дало дијагнозу, а нож се налази у рукама америчких хирурга.

На делу је фалсификовање историје са очигледном намером да се дан стварања Републике Српске помери што даље од 9. јануара 1992. како би се стварање Српске представило искључиво као резултат злочина и етничког чишћења. Ветар у леђа дају им одлуке Уставног суда БиХ, који се уместо непристрасног тумача права и закона, претворио у политички суд који је себи дао за право да тумачи не само правне, већ и историјске чињенице. Именујући стране судије у његов састав, међународна заједница је за себе обезбедила пресудан утицај у овом органу, чиме је омогућено да је један народ (било који) увек у позицији да прегласа друге уз помоћ странаца. У апелацији Уставном суду Бакир Изетбеговић је своје праве намере покушао прикрити тумачењем како 9. јануар „буди болне асоцијације код Бошњака“, заборављајући да неки други датуми изазивају једнако болне асоцијације код осталих народа у БиХ.

Отказивање референдума дало би ветар у леђа заговорницима даљег одузимања ентитетских надлежности и оспоравања симбола Српске. Време пред нама ће показати хоће ли уследити нови притисци на Српску. Meђународна заједница и бошњачка страна експресно су поручили да они који крше одлуке Уставног суда морају бити санкционисани, заобилазећи чињеницу да нико до сада није одговарао због десетина неиспуњених одлука истог суда, од којих неке имају далеко већу тежину од питања Дана РС, а посебно оне које се тичу положајa Срба у Федерацији БиХ. Значи ли то да су одлуке Уставног суда обавезујуће само за једну страну? Да ли су неки народи у Босни и Херцеговини „конститутивнији“ од других?

Уљуљкани у удобном положају миљеника међународне заједнице, поједини бошњачки политичари и даље инсистирају на црно-белој слици Босне и Херцеговине, те се хистерично позивају на Дејтон, наравно онда када то њима иде у прилог.

Охрабрени ћутањем оних који су веома гласни када Српској треба ударати ћушке и који не одустају од политике двоструких стандарда, у Федерацији БиХ се ових дана призива војно уништење Српске, помињу Садам Хусеин и Муамер ел Гадафи, затвори у Зеници и Фочи. Овакве поруке очигледан су израз носталгије за временом када се интервенцијама високих представника и сменама функционера рушила Српска у име „изградње демократије“ у Босни и Херцеговини. Перјанице такве политике били су бивши високи представници за БиХ Волфганг Петрич и Педи Ешдаун.

Далековиди Иво Андрић давно је упозорио да у Босни и Херцеговини, „тој заосталој и убогој земљи“, дубоко подељеној по националним и верским шавовима, треба четири пута више љубави, међусобног разумевања и сношљивости него у другим земљама. За савремену Босну и Херцеговину узајамно уважавање националног идентитета, културе, језика, симбола и традиције свих народа темељ је стабилности и развоја. Илузорно је очекивати ту стабилност уколико се само од једне стране буду тражили компромиси, попуштања и „повлачења ручне“. Дубоко верујем да нико не би желео да живи у некој Орвеловској БиХ у којој су све животиње једнаке, само су неке животиње једнакије од других.

Доцент на Филозофском факултету у Бањалуци