Почеци српског језика

Најстарији период у историји српског језика припада раном средњем веку. У првим столећима на Балкану, дуго по спуштању са севера, Срби су још део општесловенске етнолингвистичке заједнице. На простору некадашњих провинција Далмације, Доње Паноније и Горње Мезије било је, у мањим групама, и других или нешто другачијих етничких група (највидљивији су остаци у топонимији), али је, судећи по изворима и развоју на терену, српска народна скупина била најбројнија. Она је, на своме земљишту, дала општи тон интегративним и формативним процесима. Српски језик на Балкану и лужички српски језици геолингвистички припадају различитим деловима словенског корпуса, тако да је међу њима данас тешко пронаћи везу. Осим етнонима, постоји и Порфирогенитово сведочанство о пресељењу половине народа из области коју су настањивали „некрштени Србљи, названи и Бели“. Траг предисторијског јединства наслућује академик А. Лома и у хидрониму Лаб, повезујући га с Лабом на северу.

Језички преци данашњих Срба ступали су у језичке контакте и улазили у језичке савезе (исто би се могло рећи и за њихове рођаке). Распад познопрасловенског језичког система донео је на јужном терену, у контексту „балканске миксоглотије“ иновације којима су претходила локална, регионална и врло широка, ареална уклапања. Консолидација је окончана до истека IX века, ако не и раније. Лингвистичко језгро које је образовано између сливова Дрине и Неретве (шире посматрано од Ибра до Врбаса), изнедрило је нови, српски језички систем до почетка XI века. Периодизација српског језика коју је израдио П. Ивић, заснива се на историји вокалског система (конститутивна фаза је у X–XI веку, а следећи преломни период, иза којег ће уследити ново доба, пада у XIV–XV век). Наслеђени систем, исувише сложен, упрошћен је с петнаест на девет јединица, нарочито захваљујући процесима на слоговној равни. Изузмемо ли неке општије црте, развијене одраније, кључно је у овом периоду неутралисање разлике између предњих и непредњих вокала, изједначавање полугласника ъ и ь > ə (нпр. лъжьнъ > лəжəн /лажан/), ̥р и ̥р ’ (г̥р л о < *grdlo и ч ̥р нъ < *čьrnъ /црн/), ̥л и ̥л ’ (ж̥л’ тъ < *žьltъ /жут/; с̥лн ьце < *sъlnьce /сунце/), ы > и (кыка > кика), ствара се српско ѣ у вредности е (рѣка [река]; лексикализовани остатак старијег јата је у орах < орѣхъ). У вези с овим је изостанак позиционог умекшавања сугласника (што утиче на учвршћивање палаталног реда, у оквиру кога су нарочито важни ћ, ђ < *t’, d’), уз образовање особеног прозодијског система. Губитак слабог полугласника (богъ > бōг, старьца > старца /стâрца/), последња општесловенска гласовна промена која је нарушила старе односе, на посредан начин одражава се на судбину назала, ǫ [он] > у (ѫтроба > утроба), ę [ен] > е (жѧтва > жетва), и директно на спојеве въ- > у- (въстати > устати), јь- > и- (*jьgra > игра), - ьј- > - и- (змьја > змија), стварање секундарних ̥ р и л ̥ (крьстъ > к̥ р ст, преко генитива; блъха > бл ̥ ха / буха/) итд.

Неке од ових промена обухватиле су и шири простор, инословенски и инојезички. Тако, у дијалекатском смислу, српски лингвистички центар стоји у вези са средњословачким говорима, до којих је водио коридор из времена досељења (контакт је прекинуо долазак Мађара 896). Српска периферија на истоку има сличан однос са центром, као и кајкавски и чакавски говори на западу (те односе илуструје развој јотованих дентала: обично штокавско ћ/ђ, приренско- тимочко т’/д’, тимочко- лужничко ч/џ – према чакавском т’/ј, источном кајкавском ч/џ, у остатку кајкавског су ч/ј). На ово је скретао пажњу још П. Ивић (1963), утврдивши да чакавштину одликује „готово потпуни недостатак генетичке индивидуалности“ у односу на штокавштину, што јој одузима „посебно место у класификацији, на равној нози са штокавштином или кајкавштином“.

То значи да се хрватска говорна скупина у раном средњем веку понашала као архаична српска периферија, „чији су делови“, по речима П. Ивића, „развили и локално ограничене иновације“.

Уз ову продубљену и на упоредној граматици умногоме засновану слику, истраживањима А. Ломе су додате систематизоване потврде из главних извора који покривају време српске лингвогенезе. То су Порфирогенитов спис De administrando imperio (око 950) и Василијеве повеље византијској Архиепископији Бугарске (1019–1025).

Пажљиво ишчитавање језичких слојева у Gesta regum Sclavorum (око 1300), допустило нам је да недавно изолујемо материјал из различитог времена са ширег подручја, у којем налазимо доказе и за општесрпски језички развој у Дукљи св. кнеза Јована Владимира (његове се хиљадугодишњице смрти управо сећамо: 1016–2016).

Тиме структуралистичке поставке оживљавају, добијајући прецизније обрисе у простору и времену.

Српски народни језик, дакле, постоји равно хиљаду година, и можемо га пратити на истом простору до почетка XIX века, када Вук Караџић на његовој основици ствара модеран српски књижевни језик. И још нешто што овде није споменуто: од самог „рођења“ српски језик се записује и ћирилицом. До почетка XI века ћирилица се стабилизује међу Србима из духовног круга Slavia orthodoxa, да би након Василијеве реконквисте, током XI и XII века, постала главно писмо код Срба, и за народни и за књижевни језик. 

Професор Филолошког факултета УБ и Институт за српски језик САНУ