Прве канализације

Људима је, чим су почели да живе у градовима, пре неких девет хиљада година, постало јасно да ће, уколико се нешто не уради, врло брзо завршити у смећу до колена. У почетку су тај отпад односили и бацали на поља, али будући да се број становника стално повећавао, проблем се све теже решавао.

Ипак, ниједном од великих урбаних центара древног света није припала част да постане први који је изградио систем канализације: та част припада неолитским насељима на острву Оркни које се налази у близини северне Шкотске. Почетком трећег миленијума пре нове ере, становници места као што је Скара Беј изградили су канале обложене каменом и дубоке 35–60 центиметара, који су одводили отпадне воде и фекалије од нужника у издвојеним малим просторијама у кућама. Претпоставља се да су одводи били испод насеља и пружали се све до оближње литице где се њихов садржај изливао у море.

Нешто касније, на другој страни света, у долини реке Инд, градски архитекти су морали да се суоче са много већим проблемом канализације. Њихово решење је било изградња мреже одвода од цигала. Требало је да ти одводи прате смер главних улица и пролазе поред кућа. Били су укопани око две стопе под земљом, широки 17–25 центиметара, у облику олука обложеног циглом и покривени каменом, даскама и циглама, што се лако могло уклонити ради чишћења.

Палате су у древном свету биле „опремљене” мрежама канализационих одвода. Кносос на Криту је, око 2000. пре нове ере, имао одводе из сваког дела палате. Главни канализациони одвод је био обложен каменом и у њега је велики број канала „доводио” кишницу. Јаке кише, које су периодично падале, у ствари су чистиле канализацију. У Месопотамији су палате из првог миленијума пре нове ере имале одводе који су били обложени блоковима асфалта. Главне канализационе цеви су биле толико широке да су њихови крајеви морали да буду затварани решеткама, да би се спречио улазак провалника.

Нешто мање напредни (и здрави) начини одвођења канализација, били су типични за рану класичну Грчку и Рим. Кад је Атина била на врхунцу моћи, у четвртом веку пре нове ере, цеви су ишле од кућа до колектора, на улицама, које су повремено празнили приватни предузимачи. У Риму је отворена Cloaca Maxima, коју су изградили етрурски краљеви и која је пролазила кроз центар града и шест векова служила као одвод, док је император Август није затворио 33. године пре нове ере (више због смрада него због здравља). Тако је добијен тунел довољно широк да кроз њега прође коњска запрега.

Cloaca Maxima је била само једна од многих канализација од опеке које су Римљани изградили у свим већим градовима. Изградња је настављена у мушким и женским манастирима и после пада Римског царства. Заједнички нужници у овим манастирима налазили су се изнад потока претвореног у одвод обложен циглом. Сад је јасно да су многи од „тајних пролаза”, за које се веровало да повезују мушке и женске манастире, што је изазивало сумње о забрањеним активностима у средњем веку, у ствари били само канализација.