Prve kanalizacije

Ljudima je, čim su počeli da žive u gradovima, pre nekih devet hiljada godina, postalo jasno da će, ukoliko se nešto ne uradi, vrlo brzo završiti u smeću do kolena. U početku su taj otpad odnosili i bacali na polja, ali budući da se broj stanovnika stalno povećavao, problem se sve teže rešavao.

Ipak, nijednom od velikih urbanih centara drevnog sveta nije pripala čast da postane prvi koji je izgradio sistem kanalizacije: ta čast pripada neolitskim naseljima na ostrvu Orkni koje se nalazi u blizini severne Škotske. Početkom trećeg milenijuma pre nove ere, stanovnici mesta kao što je Skara Bej izgradili su kanale obložene kamenom i duboke 35–60 centimetara, koji su odvodili otpadne vode i fekalije od nužnika u izdvojenim malim prostorijama u kućama. Pretpostavlja se da su odvodi bili ispod naselja i pružali se sve do obližnje litice gde se njihov sadržaj izlivao u more.

Nešto kasnije, na drugoj strani sveta, u dolini reke Ind, gradski arhitekti su morali da se suoče sa mnogo većim problemom kanalizacije. Njihovo rešenje je bilo izgradnja mreže odvoda od cigala. Trebalo je da ti odvodi prate smer glavnih ulica i prolaze pored kuća. Bili su ukopani oko dve stope pod zemljom, široki 17–25 centimetara, u obliku oluka obloženog ciglom i pokriveni kamenom, daskama i ciglama, što se lako moglo ukloniti radi čišćenja.

Palate su u drevnom svetu bile „opremljene” mrežama kanalizacionih odvoda. Knosos na Kritu je, oko 2000. pre nove ere, imao odvode iz svakog dela palate. Glavni kanalizacioni odvod je bio obložen kamenom i u njega je veliki broj kanala „dovodio” kišnicu. Jake kiše, koje su periodično padale, u stvari su čistile kanalizaciju. U Mesopotamiji su palate iz prvog milenijuma pre nove ere imale odvode koji su bili obloženi blokovima asfalta. Glavne kanalizacione cevi su bile toliko široke da su njihovi krajevi morali da budu zatvarani rešetkama, da bi se sprečio ulazak provalnika.

Nešto manje napredni (i zdravi) načini odvođenja kanalizacija, bili su tipični za ranu klasičnu Grčku i Rim. Kad je Atina bila na vrhuncu moći, u četvrtom veku pre nove ere, cevi su išle od kuća do kolektora, na ulicama, koje su povremeno praznili privatni preduzimači. U Rimu je otvorena Cloaca Maxima, koju su izgradili etrurski kraljevi i koja je prolazila kroz centar grada i šest vekova služila kao odvod, dok je imperator Avgust nije zatvorio 33. godine pre nove ere (više zbog smrada nego zbog zdravlja). Tako je dobijen tunel dovoljno širok da kroz njega prođe konjska zaprega.

Cloaca Maxima je bila samo jedna od mnogih kanalizacija od opeke koje su Rimljani izgradili u svim većim gradovima. Izgradnja je nastavljena u muškim i ženskim manastirima i posle pada Rimskog carstva. Zajednički nužnici u ovim manastirima nalazili su se iznad potoka pretvorenog u odvod obložen ciglom. Sad je jasno da su mnogi od „tajnih prolaza”, za koje se verovalo da povezuju muške i ženske manastire, što je izazivalo sumnje o zabranjenim aktivnostima u srednjem veku, u stvari bili samo kanalizacija.