Зашто „швајцарце” не решимо као Аустријанци

Раскидом уговора о кредиту грађани који су узимали стамбене кредите индексиране у швајцарским францима, не решавају дефинитивно проблем, а могу чак и да се нађу у незавидном положају, упозорава за „Политику” Јелисавета Василић, чланица Савета за борбу против корупције и бивши судија Вишег привредног суда са дугогодишњом праксом суђења у банкарском сектору. Ово решење које су задуженим грађанима понудиле потрошачке организације, сматра она, није добро за клијента у случају да се уговор раскине, а однос између дужника и банке не рашчисти.

– Раскид није споран, него последице. Према члану 132. Закона о облигационим односима стоји да ако једна страна тражи раскид уговора и суд то усвоји, страна која је извршила уговор (а банка је то у потпуности учинила дајући новац) има право да јој се врати све оно што је дала – каже Василићева.

Практично, ако је уговор раскинут, он више не постоји, па банке одмах могу да покрену тужбе и захтевају од клијената који и даље држе новац да исплате целокупан износ. Са друге стране, не постоји никаква гаранција да ће тај износ бити у једној или другој валути.

– Банка може да захтева да се новац исплати како је дефинисано уговором, али ако је уговор раскинут, може да постави и другачије услове – каже Василићева.

Ни у случају да се иде на ретроактивно враћање по принципу реституције (да обе стране једна другој враћају оно што су до сада исплатиле) није јасно како би то било обрачунато.

– Банке би обрачунале дуг као и до до сада, у францима. У случају да обе стране имају право за враћање датог, узајамна враћања се спроводе по правилима за извршење двостраних уговора, с тим што свака странка дугује другој накнаду за корист коју је у међувремену имала од оног што је дужна да врати или надокнади. Онај ко враћа новац дужан је да плати затезне камате, а и даље остаје отворен обрачун и нерешено питање шта је то што се враћа – каже Василићева.

Чланица Савета за борбу против корупције сматра да би утврђивање ништавости валутне клаузуле било боље решење, јер се уговор не би раскидао у целости, него би се мењао у делу који се односи на валуту – евро или неку другу која је најбоља за клијента.

У „Ефективи“ која је до сада већ поднела око 150 тужби за раскид уговора о кредиту тврде да после пресуда клијенти могу да рачунају на такозвану реституцију по којој свака страна враћа оној другој оно што је примила и то у динарском износу.

– И једна и друга страна имају право на затезну камату, а наша процена је да ће она бити нешто већа на страни банке. Тај износ ће свакако бити неколико пута мањи од онога што клијент у овом тренутку дугује по плану отплате – каже Дејан Гавриловић, председник овог удружења и напомиње да овај процес може да траје од две до три године, али да ће они после прве пресуде од Министарства правде и председника свих судова тражити да се поступци убрзају.

Све земље које су имале проблем кредита у швајцарцима и већ су га решиле конвертовањем у евро по паритету на дан исплате кредита, попут Хрватске, Црне Горе, Мађарске и Аустрије решења су тражиле у оквиру права потрошача, што би, кажу правници, и Србија требало да учини.

– Код нас се избегава примена потрошачког права и проблем решава кроз Закон о облигационим односима, који је и поред свог неспорног квалитета ипак донет у једном другом систему. Ту је суштинска разлика између приступа у Србији и приступа у државама чланицама ЕУ – каже адвокат Војин Биљић.

Он тврди да његовом применом проблем кредита у швајцарцима  није ни најмање компликован. Јер да би валутна клаузула била оцењена као ништава, потребно је дати одговор на само два питања – да ли је корисник адекватно информисан о последицама уговарања ове клаузуле и да ли је дошло до нарушене једнакости давања.

– Ако корисник није адекватно информисан, а једнакост давања је нарушена, валутна клаузула је ништава – каже он.

Ово правило, иначе успостављено Директивом ЕУ 93/13, применио је и аустријски суд када је утврдио ништавост валутне клаузуле. Једина разлика између Србије и Аустрије је у томе што су аустријске банке углавном информисале кориснике о последицама уговарања валутне клаузуле, а банке у Србији то нису чиниле и чак су их нудиле као најповољније без објашњења о ризицима.

Према томе, ако би и наши судови примењивали право потрошача, кредити у којима су корисници на време упозорени од стране банке на ризик промене односа евро-швајцарац били би валидни, док би они где то није био случај, били конвертовани у евро.

– У пракси, банке не могу да докажу да су кориснике информисале нити да су имале процедуре по којима је тако нешто обавеза банкарских службеника и због тога морају сносити терет свог непрофесионализма. А то је по мом мишљењу последица на коју је указао и Европски суд правде – ништавост валутне клаузуле у францима и конверзија кредита у евро на дан закључења уговора – истиче Биљић.