Осуђеник Шок побегао наг из затвора

Бекство двојице осуђеника 16. септембра из Окружног затвора у Београду само је једно у дугом низу бекстава у историји овог казамата. Београдски Окружни затвор (некада Централни) „резервисан” је у највећем броју за притворе и у њему су углавном осуђеници који леже до годину дана.

Бегунци су пре готово месец дана утекли из кухињског магацина у којем су радили као помоћно особље. Исекли су катанац на прозору, провукли се у двориште, а потом прескочили ограду у том делу затвора и побегли.

Један је осуђен на четири месеца затвора због наношења лаких повреда, а други на седам месеци због ситних крађа. Сазнајемо да још нису ухваћени.

Бекства у овом затвору догађала су се скоро сваке године од како је почео са радом а осуђеници су се на разне начине довијали како би дошли до слободе...

На Светог Саву 1972. осуђени криминалац под надимком Шок побегао је наг из Окружног затвора у Београду. Додуше, понео је и пешкирић, али ова чињеница не умањује спектакуларност Шоковог бекства на слободу.

„Од 1953. године, када је под називом Централни затвор у Београду почео са радом, на једном прозору у купатилу на првом спрату, где су се купали притвореници, није било решетака. Готово две деценије касније Шок је отворио прозор, провукао се кроз њега и спустио се у гаражу. Отворио је спољна врата и успео да побегне го. Али чуо сам да је касније ухваћен”, каже у разговору за „Политику” Албе Прчић, који је у то време радио у овом казамату као референт.

Осуђенику Шоку ово није било прво бекство. На јавном суђењу побегао је из Палате правде, додаје наш саговорник.

Док су га изводили из суднице, Шокова мајка и сестра које су присуствовале суђењу, блокирале су стражару пролаз на вратима и омогућиле Шоку да збрише.

„Једна је стала на једну, а друга на другу страну врата и када је он изашао затвориле су пролаз стражару”, прича Албе Прчић који је две деценије радио у Окружном затвору и по сопственом приповедању свашта је чуо и свега се нагледао.

Интересантно бекство, додаје он, десило се 1963. године: „Притвореник који је радио у кухињи, изнео је смеће у контејнер и више га нисмо видели.”

Почетком осамдесетих одиграло се и четвороструко бекство из овог затвора. На другом спрату било је одељење за картонажу. Наш саговорник прича да су ту радили они који су осуђени, али су чекали правоснажност пресуде.

„Једне ноћи било је слабије обезбеђење. Четворочлана банда која је радила на овом одељењу искористила је одсуство страже. Од чаршава су направили конопац и спустили се са другог спрата на шеталиште. Затим су се помоћу громобрана попели на кров и са друге стране зграде, такође низ громобран, сишли на улицу”, каже наш саговорник.

Један осуђеник побегао је са одељења за паковање. Искористио је прилику, каже Прчић, да се кроз шалтер извуче у салу за пријем и одатле преко хола на слободу.

„Било је добро обезбеђење у затвору док сам ја тамо радио. Али ако неко реши да побегне он ће у томе и успети. Затвореници и притвореници све време размишљају о томе како да се врате на слободу. Свакакве идеје им падају на памет”, закључује Албе Прчић.

У новијој историји Окружног затвора у Београду 2005. забележено је бекство затвореника Зорана Рашковића Сердара.

Он је из овог затвора побегао током редовне посете адвоката. Није било никакве спектакуларне акције бекства, Сердар је просто ишетао кроз главни улаз Централног затвора. Чувари су га пустили да изађе из просторије, у којој је чекао на посету свог адвоката, затим је ходником прошетао тик поред канцеларије управника затвора и нестао.

Поред правих постоје и умишљени бегунци, каже за наш лист криминолог Златко Николић.

„Они сањају и до детаља разрађују бекство, чак и шта ће радити после, али никада не побегну из затвора. Никоме не причају о томе. Тако док сањају потискују затворске тескобе”, каже криминолог.

Он додаје да се дешавало да двојица из собе побегну, а тројица њихових цимера остану у затвору.

Не подносе психички сви исто лишење слободе које им ствара тескобу, сматра Николић. Било је и примера да затвореници беже из казамата дан пред завршетак казне.

„Једноставно не могу да издрже до сутра”, каже криминолог.

Време проведено у бекству не рачуна се у казну. Такође, бекство из затвора није прекршајни већ дисциплински преступ.

„Бекство из затвора код нас није кривично дело, али ако при бекству осуђеник направи неко кривично дело, на пример, повреди стражара, узиме таоце... то се додатно процесуира”, наводи Златко Николић.

Управо су тако осуђени на по годину и по дана због покушаја бекства Сретко Калинић и Жељко Миловановић, припадници познатих криминалних група. Њих двојица су у рано јутро 7. фебруара 2012. успели да изађу из својих ћелија које су се налазиле у притворској јединици Специјалног суда у Устаничкој улици.

Бонсеком су пресекли решетке и изашли у ходник. Ту су савладали затворског чувара Нинослава Страхинића.

Калинић и Миловановић су користили бонсек, али главна алатка за сечење решетака у затвору некада је била „тајландска сајлица”. Она је била „згодна” да се прокријумчари у затвор у туби пасте за зубе или у патикама. Међутим, приликом сечења решетака овом сајлицом, чуо се одзвањајући звук у ходницима. Затвореници су морали да смисле решење – како да „убију” звук?

Некада су затвореници носили шапке од чоје које би поквасили водом и наслонили на шипку док је секу „тајландском сајлицом”. Такође, наслањали би натопљен хлеб и звук би утихнуо.