(Не)сигурне тековине српске кампање у УН

Историју пишу победници, тако да ће у њој остати забележено да је за деветог генералног секретара УН изабран Португалац Антонио Гутереш. У изборном процесу за инокосну функцију нема сребрне медаље, а разнородне компромисне понуде, које се понекад чине током кампање, прави и озбиљни кандидати не узимају у обзир. У том смислу, може се закључити да напори које је српски тим чинио током претходних пет месеци нису крунисани тријумфом. Међутим, да ли је то баш цела истина, или је коначна оцена мало комплекснија и можда позитивнија?

Пре само пола године, велика већина држава и моћних појединаца не би могли ни да помисле да неко из „мале и нејаке“ Србије може бити озбиљан кандидат за најважнију позицију у међународном систему – за место генералног секретара УН. Упркос томе, процењено је да се звезде поклапају тако да вреди учествовати, односно борити се за историјску прилику, која се држави наше специфичне тежине и стеченог имиџа пружа само једном у генерацији. На које повољно „сазвежђе“ мислим?

Прво, Србија се у периоду 2010–2012 већ била изборила за два важна међународна председавања – Генералном скупштином УН и ОЕБС-ом – тако да је стекла искуство и ауторитет у мултилатералној дипломатији. Друго, српски кандидат, који је након одређеног одуговлачења и натезања добио подршку државе, већ је био познат и признат у знатно ширим оквирима од наше земље, па и региона. И треће, постоји „џентлменско“ правило регионалне ротације у систему УН, према коме је генерални секретар овај пут требало да дође из Источноевропске групе.

Наравно, постојао је и мотив да се смање одређене предрасуде о Србији које су и даље дубоко укорењене у одређеним деловима света; да се обнове мостови с појединим државама и регионима које смо у блиској прошлости занемарили; да се покаже дипломатски и стручни капацитет земље за играње у овој својеврсној „Лиги шампиона“, као и да се индиректно бори против комплекса ниже вредности који нам се понекад намеће – и нажалост укорењује у неким деловима домаће елите. Кораци напред који су остварени на свим овим фронтовима – сматрам кључним добицима ове кампање.

Коначни резултат јесте друго место у генералном пласману, а прво у Источноевропској групи – гледано најкомплетнијим показатељем, сабирањем позитивних и негативних гласова у свих шест рунди изјашњавања у Савету безбедности. Српски кандидат је оставио иза себе једног председавајућег Европске уније, затим директорку Унеска, па шефицу моћне агенције УНДП-а, утицајну потпредседницу Европске комисије, онда координаторку историјског Париског самита о климатским променама, као и актуелну аргентинску министарку спољних послова, за коју је снажно лобирала Америка. Уочљива је и велика разлика у броју гласова између нашег кандидата и других кандидата из региона. Уколико се узме у обзир и то да је читава кампања вођена из невладине организације регистроване у Београду, са десетак запослених, као и без икаквог ослањања на државни буџет – слика о постигнутом постаје јаснија.

Оваквим резултатом, као и запаженим похвалама иностраних медија, свету је показан један другачији профил Србије – оне без комплекса, амбициозне, ефикасне и допадљиве. Верујем зато да је ова кампања допринела, макар у одређеној мери, видљивости, кредибилитету и специфичној тежини земље на међународној сцени.

Наравно, легитимно питање је следеће: на који начин се ти добици могу доказати и измерити? Пре свега, самим коначним резултатом кампање, а затим и општим признањем да је српски представник био једини са детаљном платформом за реформу УН. Друго, потврђеним личним квалитетом самог кандидата, који је у бројним разговорима са светским лидерима и медијима производио неподељено позитиван утисак– чиме је остављен траг који ће олакшати пут свим будућим српским кандидатурама и наступима на међународној сцени.

Треће, успостављен је дијалог на највишем нивоу – често са шефовима држава и влада – са земљама с којима смо до сада ретко имали политичке контакте на том нивоу – Јапан може да послужи као један од примера. И четврто, потврђен је рецепт који би генерално могла да примењује српска дипломатија: комбинација, с једне стране, доктрине о паралелном развијању односа са сва четири стуба глобалног управљања (Европа, Кина, Русија и САД), а са друге стране обнављања мостова са земљама Азије, Африке и Латинске Америке, у складу с најбољим тековинама југословенске дипломатије.

На крају долазимо до у овом моменту најважнијег питања, а то је оно о (не)постојању воље да се тековине ове кампање искористе. Сви потенцијални добици неће се материјализовати и преточити у конкретну корист за државу и грађане уколико се буде желело да све ово што пре прекрију рузмарин, снегови и шаш. Многа врата у свету су отворена током ове кампање и била би штета да нам се поново затворе. Остаје нада да ће државни разлог и национални интерес превагнути над сујетом и злурадошћу, макар у оним случајевима када се носи дрес репрезентације.

Програмски директор ЦИРСД