Мирисно двориште породице Кокир

Зелена стаза уредно подшишане траве налик тепиху, оивичена шпалиром петунија и медица, води у двориште. Унутра се с једне стране спушта цветни слап сачињен од сулфинија, мушкатли, лозица и пузавице, док се у другом ћошку „башкаре” бокори ружа, тује, украсно грмље, смоква, бресквица, парадајз...

За цветним завесама на балконима и дворишту породице Кокир, у Улици Сремских бораца у Земуну, окреће се сав комшилук и случајни пролазници. За око је ова окућница запала и стручњацима из „Зеленила”, који су је у акцији „За зеленији Београд” прогласили најлепшом.

А брига и пажња о цвећу почињу у овој породици у рано пролеће.

– Садња расада траје десет, петнаест дана, јер то углавном супруга Олгица и ја радимо у поподневним часовима. Помажу нам и унучићи, кад могу. Саксије прво новом земљом напунимо у дворишту, посадимо цвеће и онда их ја подигнем на терасу, где буду до касне јесени – објашњава Милан Кокир, поносни власник најлепше окућнице у престоници.

Љубав према цвећу код Милана траје већ више од две деценије.

– Мене не занима асфалт, центар града, ја волим природу и део ње сам хтео да имам и испред свог дома. Некада сам расад доносио из Хрватске, али више не, јер и код нас има врло добрих произвођача, али и места где може да се набави. Супруга и ја обично купујемо око 200 пелцера, како би све изгледало онако како смо замислили. Мало, додуше, дође до препирки између Олгице и мене, јер ја волим шаренило, а она једну нијансу, али се на крају ипак договоримо – прича уз осмех Кокир.

Иако на први поглед изгледа да у овој окућници има пуно посла и за два пара руку, Милан каже да није тако.

– Цвеће скоро уопште не заливамо ручно, јер сам уградио аутоматски систем заливања „кап по кап”. Све је подешено тако да се у току ноћи три пута натапа земљиште у саксијама, па су биљке спремне да у току дана издрже велику врућину. Расад мењамо сваке године, али врсте цвећа не. Обично садимо четири, пет. У првом реду изнад гараже налазе се тамјаника и лозица, затим висеће црвене мушкатле, сулфиније, медице које миришу на мед, по чему су и добиле име. Посла пуно нема ни око њиховог одржавања јер цветови сами опадају, а у свакој саксији се помешана са земљом налази и прихрана. Научио сам и да видим када цвећу нешто фали. Како улазим у двориште, приметим да ли је неки цвет „тужан” и одмах идем да установим шта му је. Обично ми цвеће само каже шта му треба – прича Милан.

Када се заврши процес цветања, у двориште Кокира стиже камион. У њега се убацују оцвале биљке и земља.

– Раније сам покушавао да нешто од расада оставим преко зиме, али се испоставило да то није добро решење, јер захтева пуно простора, који немам – каже Кокир.

Окућница у Земуну идеално је место за фотографисање.

– Долазе нам пролазници, сликају се испред капије, замоле и да уђу у двориште, да се фотографишу испред цвећа... Мени то стварно не смета тако да сваког пустим да уђе у башту – каже Кокир, који је већ девет година увек међу првима у акцији „За зеленији Београд”.