Mirisno dvorište porodice Kokir

Zelena staza uredno podšišane trave nalik tepihu, oivičena špalirom petunija i medica, vodi u dvorište. Unutra se s jedne strane spušta cvetni slap sačinjen od sulfinija, muškatli, lozica i puzavice, dok se u drugom ćošku „baškare” bokori ruža, tuje, ukrasno grmlje, smokva, breskvica, paradajz...

Za cvetnim zavesama na balkonima i dvorištu porodice Kokir, u Ulici Sremskih boraca u Zemunu, okreće se sav komšiluk i slučajni prolaznici. Za oko je ova okućnica zapala i stručnjacima iz „Zelenila”, koji su je u akciji „Za zeleniji Beograd” proglasili najlepšom.

A briga i pažnja o cveću počinju u ovoj porodici u rano proleće.

– Sadnja rasada traje deset, petnaest dana, jer to uglavnom supruga Olgica i ja radimo u popodnevnim časovima. Pomažu nam i unučići, kad mogu. Saksije prvo novom zemljom napunimo u dvorištu, posadimo cveće i onda ih ja podignem na terasu, gde budu do kasne jeseni – objašnjava Milan Kokir, ponosni vlasnik najlepše okućnice u prestonici.

Ljubav prema cveću kod Milana traje već više od dve decenije.

– Mene ne zanima asfalt, centar grada, ja volim prirodu i deo nje sam hteo da imam i ispred svog doma. Nekada sam rasad donosio iz Hrvatske, ali više ne, jer i kod nas ima vrlo dobrih proizvođača, ali i mesta gde može da se nabavi. Supruga i ja obično kupujemo oko 200 pelcera, kako bi sve izgledalo onako kako smo zamislili. Malo, doduše, dođe do prepirki između Olgice i mene, jer ja volim šarenilo, a ona jednu nijansu, ali se na kraju ipak dogovorimo – priča uz osmeh Kokir.

Iako na prvi pogled izgleda da u ovoj okućnici ima puno posla i za dva para ruku, Milan kaže da nije tako.

– Cveće skoro uopšte ne zalivamo ručno, jer sam ugradio automatski sistem zalivanja „kap po kap”. Sve je podešeno tako da se u toku noći tri puta natapa zemljište u saksijama, pa su biljke spremne da u toku dana izdrže veliku vrućinu. Rasad menjamo svake godine, ali vrste cveća ne. Obično sadimo četiri, pet. U prvom redu iznad garaže nalaze se tamjanika i lozica, zatim viseće crvene muškatle, sulfinije, medice koje mirišu na med, po čemu su i dobile ime. Posla puno nema ni oko njihovog održavanja jer cvetovi sami opadaju, a u svakoj saksiji se pomešana sa zemljom nalazi i prihrana. Naučio sam i da vidim kada cveću nešto fali. Kako ulazim u dvorište, primetim da li je neki cvet „tužan” i odmah idem da ustanovim šta mu je. Obično mi cveće samo kaže šta mu treba – priča Milan.

Kada se završi proces cvetanja, u dvorište Kokira stiže kamion. U njega se ubacuju ocvale biljke i zemlja.

– Ranije sam pokušavao da nešto od rasada ostavim preko zime, ali se ispostavilo da to nije dobro rešenje, jer zahteva puno prostora, koji nemam – kaže Kokir.

Okućnica u Zemunu idealno je mesto za fotografisanje.

– Dolaze nam prolaznici, slikaju se ispred kapije, zamole i da uđu u dvorište, da se fotografišu ispred cveća... Meni to stvarno ne smeta tako da svakog pustim da uđe u baštu – kaže Kokir, koji je već devet godina uvek među prvima u akciji „Za zeleniji Beograd”.