Закуцавање на „Трепчи”

Сигурно су многи чули за аферу у којој је радикал Пуниша Рачић, познат по атентату у Народној скупштини, представљајући се као „наследник светога краља Дечанског”, захтевао да му се додели 3.500 хектара земље и шумских комплекса манастира Дечани, а уз заштиту Николе Пашића, и упркос протестима становника, незаконито секао дечанску шуму и богатио се на туђој имовини.

Та прича неодољиво подсећа на криминално усвајање Закона о „Трепчи” у косовском парламенту, којим се предвиђа да 80 одсто власништва над компанијом буде отето и дато у руке владе у Приштини. Замислите када би држава Србија донела закон којим би страно власништво над „Теленором” или НИС-ом или „Хемофармом” законом пренела у власништво државе Србије? Овај потез неодољиво подсећа и на Хуга Чавеза када је вршио национализацију по Венецуели, мада ни он то није радио потпуно без накнаде. Није тешко претпоставити да ће се сада у посао укључити и приватни сектор оличен у неком Весли Кларку или Медлин Олбрајт, чије компаније већ учествују или чекају сигнал за учешће у коришћењу природних ресурса на Косову.

И данас се, као и пре стотинак година, понавља ситуација у којој лажни наследници „краљева”, упркос протестима, отимају туђу имовину на Косову и крше темеље модерне економије и демократије оличене у принципима заштите имовине, државне или приватне свеједно, и поштовања уговора. У причи о Пашићу и Пуниши Рачићу има свега што карактерише случај „Трепче” данас – насиља власти, корупције, лагања, крађе, кршења уговора, у ствари кршења прокламованих европских вредности о којима стално слушамо од европских политичара. Данашњи „Пашићи”, иначе активни учесници политике насиља и корупције ратних деведесетих година, омогућили су „сечу” „Трепче” у Бриселу.

Одговор на питање ко је омогућио незаконито једнострано присвајање имовине грађана Србије и зашто громогласно тим поводом ћути међународна заједница, ЕУ, САД и Велика Британија, иако су засноване управо на принципима поштовања имовине и уговора и добро разумеју шта значи неприкосновеност имовине, налази се код неспособног премијера и свих који су пре њега учествовали у преговорима. Штитећи своје интересе опстанка на власти, омогућили су да питање својине грађана Србије и Косова буде прећутано и прекршено.

Изгледа да је отимање својине управо премијер Србије „закуцао”, ако је судити по његовим недавним одговорима новинарима у Сенти. На питање о судбини имовине „Телекома” на Косову, премијер је рекао: „Покушаћемо да видимо можемо ли нешто да поправимо или је то све око имовине, како се лаички каже, закуцано.” Практично најавио догађаје око којих се сада прави изненађен. Употребио је речи „довиђења за ’Трепчу’, Газиводе, Валач и све друго што је за наш народ од изузетног значаја”. Исте ноћи Скупштина Косова је донела криминални акт присвајањa „Трепче”.

„Трепча” има специфичну политичку тежину јер је у њој, штрајком рудара у Старом тргу 1989. године симболички почео распад Југославије, девастирана је попут готово свих предузећа која су тада радила, а данас или не постоје или нестају под теретом губитака који се у случају „Трепче” процењују и на милијарду и по евра, неки би да је утопе страним „партнерима” и „инвеститорима”, а око ње се плету фантастичне митске приче о рудном богатству док је разједа корупција. „Трепча” има и симболику спајања – раздвајања Срба и Албанаца јер барем два њена окна имају улаз на српској, а излаз на албанској страни и обрнуто. У некој паметнијој причи „Трепча” је могла да буде симбол заједничког рада и зараде, а захваљујући неспособним политичарима и једне и друге стране, постала је симбол раздвајања, а сада и симбол пљачке.

Колика год била имовина, она је неприкосновена и мора се штитити. Имовина и уговори су не само европске, већ неспорне, цивилизацијске вредности. О елементарним принципима се не да преговарати па се нису смели ни утопити у преговарачки оквир на начин на који је то неспособни премијер, зарад одржања на власти и подршке Запада, урадио у Бриселу.

Премијер се одржава на власти помоћу две штаке: једна је потпуна контрола медија, а друга подршка Запада. Првом штаком манипулише грађанима Србије, који су изгубили наду и мисле да ништа не може да се промени. Друга штака му даје привид легалности јер окреће главу од очигледне неслободе медија, изборне крађе, урушавања свих независних институција система, непоштовања владавине права. „Трепча” је очигледна цена друге штаке. Губитак било које од две штаке значи и пад премијера и распад његове странке и коалиције.

Напредак Србије неће бити ни убрзан ни успорен ако легалним и легитимним, мирним средствима, штитимо нашу имовину и наше националне интересе. Напредовање Србије не зависи од Косова већ од испуњавања стандарда који важе у уређеним земљама. Прихватање или одбијање услова Брисела, ништа не мења у послу који морамо да обавимо да би постали уређено друштво.

Треба форсирати решење. Треба штитити наше интересе и интересе наших људи на Косову на сваком кораку и свим расположивим политичким и правним средствима. Имовинске интересе правних и физичких лица на Косову. Егзистенцијалне интересе наших људи на Косову. Стратегија по којој ћутимо и чекамо да видимо шта ће бити је губитничка стратегија и довела је до Закона о „Трепчи”. Ако сами не поштујемо себе и не бранимо своја права на имовину, нико нас неће поштовати и нико то неће урадити уместо нас. Али то очигледно није политика коју води ова власт.

Председник покрета „Доста је било”, посланик у Скупштини Србије