Zakucavanje na „Trepči”

Sigurno su mnogi čuli za aferu u kojoj je radikal Puniša Račić, poznat po atentatu u Narodnoj skupštini, predstavljajući se kao „naslednik svetoga kralja Dečanskog”, zahtevao da mu se dodeli 3.500 hektara zemlje i šumskih kompleksa manastira Dečani, a uz zaštitu Nikole Pašića, i uprkos protestima stanovnika, nezakonito sekao dečansku šumu i bogatio se na tuđoj imovini.

Ta priča neodoljivo podseća na kriminalno usvajanje Zakona o „Trepči” u kosovskom parlamentu, kojim se predviđa da 80 odsto vlasništva nad kompanijom bude oteto i dato u ruke vlade u Prištini. Zamislite kada bi država Srbija donela zakon kojim bi strano vlasništvo nad „Telenorom” ili NIS-om ili „Hemofarmom” zakonom prenela u vlasništvo države Srbije? Ovaj potez neodoljivo podseća i na Huga Čaveza kada je vršio nacionalizaciju po Venecueli, mada ni on to nije radio potpuno bez naknade. Nije teško pretpostaviti da će se sada u posao uključiti i privatni sektor oličen u nekom Vesli Klarku ili Medlin Olbrajt, čije kompanije već učestvuju ili čekaju signal za učešće u korišćenju prirodnih resursa na Kosovu.

I danas se, kao i pre stotinak godina, ponavlja situacija u kojoj lažni naslednici „kraljeva”, uprkos protestima, otimaju tuđu imovinu na Kosovu i krše temelje moderne ekonomije i demokratije oličene u principima zaštite imovine, državne ili privatne svejedno, i poštovanja ugovora. U priči o Pašiću i Puniši Račiću ima svega što karakteriše slučaj „Trepče” danas – nasilja vlasti, korupcije, laganja, krađe, kršenja ugovora, u stvari kršenja proklamovanih evropskih vrednosti o kojima stalno slušamo od evropskih političara. Današnji „Pašići”, inače aktivni učesnici politike nasilja i korupcije ratnih devedesetih godina, omogućili su „seču” „Trepče” u Briselu.

Odgovor na pitanje ko je omogućio nezakonito jednostrano prisvajanje imovine građana Srbije i zašto gromoglasno tim povodom ćuti međunarodna zajednica, EU, SAD i Velika Britanija, iako su zasnovane upravo na principima poštovanja imovine i ugovora i dobro razumeju šta znači neprikosnovenost imovine, nalazi se kod nesposobnog premijera i svih koji su pre njega učestvovali u pregovorima. Štiteći svoje interese opstanka na vlasti, omogućili su da pitanje svojine građana Srbije i Kosova bude prećutano i prekršeno.

Izgleda da je otimanje svojine upravo premijer Srbije „zakucao”, ako je suditi po njegovim nedavnim odgovorima novinarima u Senti. Na pitanje o sudbini imovine „Telekoma” na Kosovu, premijer je rekao: „Pokušaćemo da vidimo možemo li nešto da popravimo ili je to sve oko imovine, kako se laički kaže, zakucano.” Praktično najavio događaje oko kojih se sada pravi iznenađen. Upotrebio je reči „doviđenja za ’Trepču’, Gazivode, Valač i sve drugo što je za naš narod od izuzetnog značaja”. Iste noći Skupština Kosova je donela kriminalni akt prisvajanja „Trepče”.

„Trepča” ima specifičnu političku težinu jer je u njoj, štrajkom rudara u Starom trgu 1989. godine simbolički počeo raspad Jugoslavije, devastirana je poput gotovo svih preduzeća koja su tada radila, a danas ili ne postoje ili nestaju pod teretom gubitaka koji se u slučaju „Trepče” procenjuju i na milijardu i po evra, neki bi da je utope stranim „partnerima” i „investitorima”, a oko nje se pletu fantastične mitske priče o rudnom bogatstvu dok je razjeda korupcija. „Trepča” ima i simboliku spajanja – razdvajanja Srba i Albanaca jer barem dva njena okna imaju ulaz na srpskoj, a izlaz na albanskoj strani i obrnuto. U nekoj pametnijoj priči „Trepča” je mogla da bude simbol zajedničkog rada i zarade, a zahvaljujući nesposobnim političarima i jedne i druge strane, postala je simbol razdvajanja, a sada i simbol pljačke.

Kolika god bila imovina, ona je neprikosnovena i mora se štititi. Imovina i ugovori su ne samo evropske, već nesporne, civilizacijske vrednosti. O elementarnim principima se ne da pregovarati pa se nisu smeli ni utopiti u pregovarački okvir na način na koji je to nesposobni premijer, zarad održanja na vlasti i podrške Zapada, uradio u Briselu.

Premijer se održava na vlasti pomoću dve štake: jedna je potpuna kontrola medija, a druga podrška Zapada. Prvom štakom manipuliše građanima Srbije, koji su izgubili nadu i misle da ništa ne može da se promeni. Druga štaka mu daje privid legalnosti jer okreće glavu od očigledne neslobode medija, izborne krađe, urušavanja svih nezavisnih institucija sistema, nepoštovanja vladavine prava. „Trepča” je očigledna cena druge štake. Gubitak bilo koje od dve štake znači i pad premijera i raspad njegove stranke i koalicije.

Napredak Srbije neće biti ni ubrzan ni usporen ako legalnim i legitimnim, mirnim sredstvima, štitimo našu imovinu i naše nacionalne interese. Napredovanje Srbije ne zavisi od Kosova već od ispunjavanja standarda koji važe u uređenim zemljama. Prihvatanje ili odbijanje uslova Brisela, ništa ne menja u poslu koji moramo da obavimo da bi postali uređeno društvo.

Treba forsirati rešenje. Treba štititi naše interese i interese naših ljudi na Kosovu na svakom koraku i svim raspoloživim političkim i pravnim sredstvima. Imovinske interese pravnih i fizičkih lica na Kosovu. Egzistencijalne interese naših ljudi na Kosovu. Strategija po kojoj ćutimo i čekamo da vidimo šta će biti je gubitnička strategija i dovela je do Zakona o „Trepči”. Ako sami ne poštujemo sebe i ne branimo svoja prava na imovinu, niko nas neće poštovati i niko to neće uraditi umesto nas. Ali to očigledno nije politika koju vodi ova vlast.

Predsednik pokreta „Dosta je bilo”, poslanik u Skupštini Srbije