Дарио Фо је враћао достојанство пониженима

Дарио Фо (1926–2916), познати италијански драмски писац, редитељ и глумац, добитник Нобелове награде за књижевност 1997, преминуо је у 91. години.

Левичар по убеђењу, оснивач (са супругом Франком Раме) позоришне и путујуће трупе чије су представе биле ангажоване, често извођене у фабрикама и другим јавним просторима, иза себе је оставио опус од седамдесет драма.

Многе су преведене на тридесетак језика, од којих су најпознатије „Нећемо платити! Нећемо платити!” и „Случајна смрт једног анархисте”, која је у Београду премијерно виђена 1981, у Београдском драмском позоришту, главну улогу тумачио је тада Ђуза Стојиљковић.

Недавно је овај комад постављен и на даскама Југословенског драмског позоришта у Београду.

Овај „театролошки карикатуриста са осећајем за друштвену ангажованост, који је био честа мета цензуре владе своје земље”, како га описују познате енциклопедије, и чији је лик и дело, према подацима до којих је дошла римска „Република” био мета посебне обраде италијанских тајних служби (важио је за вођу „Црвених бригада” иако је био противник тероризма) тек после своје тридесете године почео је да се озбиљније бави писањем драма да би се, потом, у Италији прославио као комедиограф и сатиричар.

Оштро је критиковао корупцију, политичка убиства, организовани криминал, Католичку цркву, био је и хапшен.

Као један од најупечатљивијих представника такозваног политичког позоришта у родној земљи говорио је: „Нема позоришта које није, уједно, и политичко, као што нема уметности која би била изван политике.

Напротив, баш кад се хоће сакрити политички смисао позоришта, прави се најсладуњавије политичко позориште”.

„Најсубверзивнији писац Италије”, како га карактерише Би-Би-Си, сукобио се пре десетак година и са Силвијем Берлусконијем када га је сликовито приказао у представи „Двоглава аномалија”, у којом са супругом глуми премијера и његову жену, исмевајући га за због самовоље, медијског монопола и цензуре.

Управо због свега поменутог, Нобелов комитет доделио му је признање зато што је „у најбољој традицији средњовековних комедијаша шибао власт и враћао достојанство пониженима.

Мешајући смех и озбиљност, он обзнањује злоупотребе и неправде у друштву, али и показује како се оне могу ставити у ширу историјску перспективу”, наведено је у саопштењу поводом доделе награде.

Он лично није ни очекивао да постане Нобелов лауреат, када је о том обавештен рекао је пријатељу: „Брате, нисам ни сањао да ћу је добити, запрепашћен сам”.   

Пацифистичка убеђења исказивао је често, наша јавност упамтила га је због става да Италија „сноси велику одговорност за стање на Космету”, да се огрешила о Србију будући да је била „један од првих актера бомбардовања Југославије и да је пасивно посматрала злочине које над Србима чини ОВК”.

Када је откривено да је НАТО на Косову и Метохији употребљавао муницију са осиромашеним уранијумом Фо се огласио, заједно са бројним италијанским колегама, тражећи истрагу и увођење вета на коришћење такве врсте оружја.