Слободне жене Норвешке

Без Ање Брејен, прве Норвежанке која је завршила студије филмске режије, женски рукопис не би тако упечатљиво обележио нови талас норвешког филма. Када је шездесете године дошла да студира филмску режију на престижном Институту за напредне филмске студије у Паризу, у Скандинавији није постојала ниједна висока школа за филм. „Била сам као дете без мајке са сијасет фантастичних очева”, каже за Политику Ања Брејен (76). У Норвешкој је она данас класик новог таласа, сматра се да је заједно са Вибеке Локеберг и Лаили Микелсен, трагајући за новим формама феминистичког израза, унела интимистичку традицију у филм своје земље. 

Југословенској кинотеци управо се могу видети неки од њених најбољих дугометражних остварења почев од „Силовања” (1971), преко трилогије „Супруге” у којима три пријатељице у размаку од по десет година разговарају о дружењу, сексу, браку послу, разлици између мушког и женског света.

Код нас је мање познато оно што у Норвешкој сви знају. Торвалд Столтенберг (85), почасни грађанин Београда, бивши норвешки министар спољних послова, некадашњи специјални представник УН за бившу Југославију, од пре три године је у романтичној вези са Ањом Брејен. О тој љубави норвешка редитељка прича са сјајем у очима и без устезања:

„Мислила сам да више не могу да се заљубим, себи сам говорила да је и последњи воз отишао. А онда се десила та фантастична ствар. Срела сам Торвалда и сада сам у том возу”.

Свој стан је задржала како би у њему могла да ради, има и један стари ауто и малу викендицу у планинама близу Осла где одлази на скијање, а са Торвалдом живи. Како Столтенбергова политичка професија и пасија захтева, дижу се у шест, читају све дневне новине до седам, онда један сат гледају најновије вести из света и Норвешке, потом настављају да читају новине. Ања Брејен каже да је потпуно срећна и да не одустаје од рада на филму.

Ви сте троструко слободна жена. Као држављанка Норвешке имали сте срећу да живите у једној од најслободнијих демократских земаља, као жена живите у средини где је равноправност полова на завидној висини. И поред свега увек сте били слободни уметник, нисте се везивали ни за једну одређену компанију. Како вам је сада, да ли је то исувише слободе, можете ли да преживите од своје пензије?

Имала сам среће када сам одлазила у пензију, јер се код нас у основицу рачунала зарада двадесет најбољих година. Пензија ми није мала, али ни превелика. Немам децу и могу да преживим.

Како сте се осећали на филмској академији у Паризу, као једина жена?

Филмска режија је у то време била резервисана за мушкарце. На мојој катедри била сам једина жена. Било их је у монтажи, чак и на камери, али не на режији. Говорили су, девојке су добре, али онда дођу мужеви, деца, и немају више времена да раде.

Нисте ни гледали филмове женских редитељки?

Једини који памтим је био филм Лени Рифенштал.

А ко су ти ваши фантастични филмски очеви?

Луис Буњуел, Федерико Фелини, Бергман…Била је то одлична школа. Француска кинематографија је била сензационална. Сећам се да је у току радног дана била премијера филма Жана Лика Годара. И ја сам рекла да не можемо да идемо на часове, већ сви идемо у биоскоп да гледамо новог Годара.

У време кад сте почели да снимате филмове, у Норвешкој је дискусија о равноправности жена била у пуном јеку. То је утицало и на вас. И данас сте заинтересовани за феминизам?

Многе ствари за које смо се бориле данас су освојене, постале су део наше свакодневице. Тек од пре десетак година, у Норвешкој се врло често срећу млади очеви како гурају колица, мењају бебама пелене, хране их, уче их да ходају. Чешће можете видети мушкарца са колицима него жену. Та промена наступила је и захваљујући законодавству. Мушкарац мора да искористи један део порођајног одсуства, он не може та три или четири месеца да пренесе на жену. Мислим да је то добро и за равноправност полова и за децу која од првих дана стичу поверење у фигуру оца. На гурање колица, на повијање деце на бригу о њиховој исхрани уопште се више не гледа као на женски, мајчин посао.

Изгледа да су у Норвешкој решена питања родне равноправности и женских слобода, али ви тврдите да још има посла?

Нисмо чак још ни постигли основна права да жене и мушкарци на истом послу и са истом стручном спремом буду подједнако плаћени. Разлика у прилог мушкараца још је упадљива.

Ви сте један од класика феминистичког филма?

Тада када сам почињала није било женских режисерки. Касније, осамдесетих и деведесетих, имали смо највећи проценат женских режисера у историји нашег филма. Први циклус „Супруга” рађен је у јеку дискусије о женским правима, сви су о томе дискутовали. Касније, после десет година, када сам снимала „Супруге” број два, дискусија о женским правима је уминула. Зато је филм сниман у зимском периоду, кад је хладније.

Са ким сте ви полемисали у првим „Супругама” 1975.?

 Био је то одговор, женски одговор на филм Мужеви (1970), независног америчког редитеља Џона Касаветеса. Решила сам да направим „Супруге” како би се видело како три жене такође могу да буду уморне од своје свакодневице, домаћинских послова и мужева. 

А ваш филм о норвешком националном дану, 17. мају, чини ми се да је цензурисан?

Реч је о документарном филму, иронично сам представила параду, помало милитаризовану прославу са американизованом сценографијом. Нека дечица су се забављала тако што су завијали норвешке заставице у трубу и стављали их у уши. Тражили су ми да тај детаљ избацим из филма. То је било тада, пре него што су се појавили слични сатирични документарци.

Сви знамо да је Норвешка земља са врло напредним законима. Али данас многи норвешки уметници исмејавају државу и њен патерналистички став према становницима?

Понекад желимо да скренемо пажњу на претерани национализам. Има писаца који праве иронију од сувишног уплива државе у приватни живот .

Ваш партнер Торвалд Столтенберг није дошао с вама у Београд. Опоравља се од операције. Да ли вас зове телефоном?

Синоћ сам искључила свој телефон када је почињала пројекција филма у Кинотеци. После тога сам заборавила да га укључим. Тек јутрос ме је пронашао, и био је веома забринут. Заиста сам срећна са Торвалдом. И потпуно слободно могу то да кажем да ником у мојој земљи не пада на памет да нам на овој љубави замера.