Slobodne žene Norveške

Bez Anje Brejen, prve Norvežanke koja je završila studije filmske režije, ženski rukopis ne bi tako upečatljivo obeležio novi talas norveškog filma. Kada je šezdesete godine došla da studira filmsku režiju na prestižnom Institutu za napredne filmske studije u Parizu, u Skandinaviji nije postojala nijedna visoka škola za film. „Bila sam kao dete bez majke sa sijaset fantastičnih očeva”, kaže za Politiku Anja Brejen (76). U Norveškoj je ona danas klasik novog talasa, smatra se da je zajedno sa Vibeke Lokeberg i Laili Mikelsen, tragajući za novim formama feminističkog izraza, unela intimističku tradiciju u film svoje zemlje. 

Jugoslovenskoj kinoteci upravo se mogu videti neki od njenih najboljih dugometražnih ostvarenja počev od „Silovanja” (1971), preko trilogije „Supruge” u kojima tri prijateljice u razmaku od po deset godina razgovaraju o druženju, seksu, braku poslu, razlici između muškog i ženskog sveta.

Kod nas je manje poznato ono što u Norveškoj svi znaju. Torvald Stoltenberg (85), počasni građanin Beograda, bivši norveški ministar spoljnih poslova, nekadašnji specijalni predstavnik UN za bivšu Jugoslaviju, od pre tri godine je u romantičnoj vezi sa Anjom Brejen. O toj ljubavi norveška rediteljka priča sa sjajem u očima i bez ustezanja:

„Mislila sam da više ne mogu da se zaljubim, sebi sam govorila da je i poslednji voz otišao. A onda se desila ta fantastična stvar. Srela sam Torvalda i sada sam u tom vozu”.

Svoj stan je zadržala kako bi u njemu mogla da radi, ima i jedan stari auto i malu vikendicu u planinama blizu Osla gde odlazi na skijanje, a sa Torvaldom živi. Kako Stoltenbergova politička profesija i pasija zahteva, dižu se u šest, čitaju sve dnevne novine do sedam, onda jedan sat gledaju najnovije vesti iz sveta i Norveške, potom nastavljaju da čitaju novine. Anja Brejen kaže da je potpuno srećna i da ne odustaje od rada na filmu.

Vi ste trostruko slobodna žena. Kao državljanka Norveške imali ste sreću da živite u jednoj od najslobodnijih demokratskih zemalja, kao žena živite u sredini gde je ravnopravnost polova na zavidnoj visini. I pored svega uvek ste bili slobodni umetnik, niste se vezivali ni za jednu određenu kompaniju. Kako vam je sada, da li je to isuviše slobode, možete li da preživite od svoje penzije?

Imala sam sreće kada sam odlazila u penziju, jer se kod nas u osnovicu računala zarada dvadeset najboljih godina. Penzija mi nije mala, ali ni prevelika. Nemam decu i mogu da preživim.

Kako ste se osećali na filmskoj akademiji u Parizu, kao jedina žena?

Filmska režija je u to vreme bila rezervisana za muškarce. Na mojoj katedri bila sam jedina žena. Bilo ih je u montaži, čak i na kameri, ali ne na režiji. Govorili su, devojke su dobre, ali onda dođu muževi, deca, i nemaju više vremena da rade.

Niste ni gledali filmove ženskih rediteljki?

Jedini koji pamtim je bio film Leni Rifenštal.

A ko su ti vaši fantastični filmski očevi?

Luis Bunjuel, Federiko Felini, Bergman…Bila je to odlična škola. Francuska kinematografija je bila senzacionalna. Sećam se da je u toku radnog dana bila premijera filma Žana Lika Godara. I ja sam rekla da ne možemo da idemo na časove, već svi idemo u bioskop da gledamo novog Godara.

U vreme kad ste počeli da snimate filmove, u Norveškoj je diskusija o ravnopravnosti žena bila u punom jeku. To je uticalo i na vas. I danas ste zainteresovani za feminizam?

Mnoge stvari za koje smo se borile danas su osvojene, postale su deo naše svakodnevice. Tek od pre desetak godina, u Norveškoj se vrlo često sreću mladi očevi kako guraju kolica, menjaju bebama pelene, hrane ih, uče ih da hodaju. Češće možete videti muškarca sa kolicima nego ženu. Ta promena nastupila je i zahvaljujući zakonodavstvu. Muškarac mora da iskoristi jedan deo porođajnog odsustva, on ne može ta tri ili četiri meseca da prenese na ženu. Mislim da je to dobro i za ravnopravnost polova i za decu koja od prvih dana stiču poverenje u figuru oca. Na guranje kolica, na povijanje dece na brigu o njihovoj ishrani uopšte se više ne gleda kao na ženski, majčin posao.

Izgleda da su u Norveškoj rešena pitanja rodne ravnopravnosti i ženskih sloboda, ali vi tvrdite da još ima posla?

Nismo čak još ni postigli osnovna prava da žene i muškarci na istom poslu i sa istom stručnom spremom budu podjednako plaćeni. Razlika u prilog muškaraca još je upadljiva.

Vi ste jedan od klasika feminističkog filma?

Tada kada sam počinjala nije bilo ženskih režiserki. Kasnije, osamdesetih i devedesetih, imali smo najveći procenat ženskih režisera u istoriji našeg filma. Prvi ciklus „Supruga” rađen je u jeku diskusije o ženskim pravima, svi su o tome diskutovali. Kasnije, posle deset godina, kada sam snimala „Supruge” broj dva, diskusija o ženskim pravima je uminula. Zato je film sniman u zimskom periodu, kad je hladnije.

Sa kim ste vi polemisali u prvim „Suprugama” 1975.?

 Bio je to odgovor, ženski odgovor na film Muževi (1970), nezavisnog američkog reditelja Džona Kasavetesa. Rešila sam da napravim „Supruge” kako bi se videlo kako tri žene takođe mogu da budu umorne od svoje svakodnevice, domaćinskih poslova i muževa. 

A vaš film o norveškom nacionalnom danu, 17. maju, čini mi se da je cenzurisan?

Reč je o dokumentarnom filmu, ironično sam predstavila paradu, pomalo militarizovanu proslavu sa amerikanizovanom scenografijom. Neka dečica su se zabavljala tako što su zavijali norveške zastavice u trubu i stavljali ih u uši. Tražili su mi da taj detalj izbacim iz filma. To je bilo tada, pre nego što su se pojavili slični satirični dokumentarci.

Svi znamo da je Norveška zemlja sa vrlo naprednim zakonima. Ali danas mnogi norveški umetnici ismejavaju državu i njen paternalistički stav prema stanovnicima?

Ponekad želimo da skrenemo pažnju na preterani nacionalizam. Ima pisaca koji prave ironiju od suvišnog upliva države u privatni život .

Vaš partner Torvald Stoltenberg nije došao s vama u Beograd. Oporavlja se od operacije. Da li vas zove telefonom?

Sinoć sam isključila svoj telefon kada je počinjala projekcija filma u Kinoteci. Posle toga sam zaboravila da ga uključim. Tek jutros me je pronašao, i bio je veoma zabrinut. Zaista sam srećna sa Torvaldom. I potpuno slobodno mogu to da kažem da nikom u mojoj zemlji ne pada na pamet da nam na ovoj ljubavi zamera.