Црно-бели стрип о Сирији

Поводом текста „Чињенице говоре више од хиљаду речи”, од 12. октобра

Уз једно увијено признање – да сам ставове Русије о Башару ел Асаду и сиријским побуњеницима представио тачније него он, као и уз једно искривљење истине – оно да је у источном Алепу искључиво „прикривена Ал Каида”, г. Бранко Павловић је потрошио свој други текст да би највећим делом поновио оно што сам написао много пута. Ипак, мислећи да тиме поентира и да ће ме истерати на чистину, тражи од мене да се изјасним. То сам одавно учинио. Ако га мрзи да тражи моје текстове на сајту или у архиви „Политике”, да му олакшам: никад нисам ниједну лепу реч написао о Ахрар ел Шаму и сличнима, него сам их, као и он, изједначавао с несумњиво терористичким Нусра фронтом. Нисам пропустио да наведем како умерена опозиција пактира с Нусром и другим тврдокорним исламистима. И тако даље.

Могао бих г. Павловићу да узвратим у сличном маниру: сматра ли он да је Хезболах, који помаже Башару ел Асаду, терористичка организација? Какав режим у секуларној Сирији мисли да би завело војно крило теократије у Техерану, Иранска револуционарна гарда, која се такође бори уз Асада?

Суштина свега – да се на њу вратим с ислеђивања којем г. Павловић настоји да ме подвргне – јесте у томе што ја не верујем да у сиријском рату постоји савршено исправна страна, док г. Павловић, ласкајући себи да је „’генетски’ имун на пропаганду”, тврди супротно. Није њему проблем, како би се дало закључити из његових текстова, што ја браним терористе или САД. Као редован читалац „Политике”, може да зна да није тако, али му је тако лакше да покуша да ме дискредитује. Г. Павловићу, изгледа, смета што ја нисам слепо и по сваку цену на страни Русије у свему што ради. Јер, у Сирији не може једино питање бити која ће велесила превагнути, већ и шта ће се десити с цивилима који тамо живе, патећи од свих зараћених страна.

Г. Павловић није реаговао на гомилу мојих текстова о грозотама које су на Блиском истоку починили Американци – ту му докази нису били потребни јер се водио савршеном методолошком логиком да, како каже, то „сви знамо”. Није ми доказе тражио ни за то што сам у тексту који је по њему споран узео озбиљно теорије да су Бела кућа или Пентагон намерно саботирали примирје у Сирији. Поскочио је тек на констатацију да грозота има и у извештајима УН о бомбардовању источног Алепа које предузимају Руси и Асад, за којег се из наше полемике испоставило да г. Павловић о њему има боље мишљење и од Владимира Путина. Само ту г. Павловић захтева и додатне доказе да би својим правничким знањем рашчланио врсту муниције, величине кратера, угао, путању и остале детаље за чију је озбиљну анализу нужна војна форензика. Не знам ни зашто каже да му је до додатних доказа кад је унапред, у маниру адвоката једне стране, констатовао да су лажни.

Г. Павловић може себи да дозволи црно-бели поглед на свет прикладнији рату из неког стрипа него сиријској вишестраној кланици. Ја нисам толико великодушан према својим предрасудама, нити ми улога новинара „Политике” то допушта. Немам ништа против тога да г. Павловић мисли како је „генетски” обдарен и способношћу да одреди колико цивилних жртава није много у име вишег циља. Такве божанске моћи ја немам, па ћу се задовољити тиме да и даље извештавам о свим жртвама, не одређујући које су „добре”, а које „лоше”.

Мени није забавно, нити је од користи читаоцима, да понављам толико очигледне истине и ствари које сам много пута написао. Плашим се да ми г. Павловић не даје разлога да се овом полемиком и даље бавим.