Шта спаја поглавље 35 и „Трепчу”?

Одговор на питање из наслова би требало да гласи ништа, али...

Кључни субјекти ЕУ сматрају да због изостанка споразума о телекомуникацијама нема напретка у нормализацији односа између Београда и Приштине. Овде се у оцени напретка по поглављу 35 има у виду одсуство договора о телекомуникацијама према Бриселском споразуму од 19. априла 2013, тачка 13, где су се две стране обавезале да то питање реше до „15. јуна” исте године. У овом случају је битно да је поменути споразум изостао и због питања третмана имовине „Телекома”, тј. имовине Србије. То што Приштина питање споразума, и тиме имовине Србије, тумачи у своју корист није изненађење. Међутим, тумачење ЕУ, а чули смо га од госпође Коцијанчић, указује да је у овом случају право подређено геополитици и специфичним интересима већ поменутих кључних субјеката. Под кључним субјектима овде се мисли на водеће земље ЕУ (Немачка, Велика Британија, Француска, Италија), које су признале државу Косово и које с те позиције геополитички третирају, сада је то сасвим видљиво, и карактер и садржај нормализације односа Београда и Приштине.

Већ раније предлагани „немачки модел” као будући основ за правно обавезујући споразум, који би требало да заокружи нормализацију односа између Београда и Приштине и омогући пријем Србије у ЕУ, добија и суштинске обрисе карактером уцена око напретка у поглављу 35 и третманом отворених питања о имовини Србије на КиМ. Наиме, у основи проблема су статусна питања, тј. суштински став према статусу КиМ као функционалном независном субјекту, шта год се о томе мислило и говорило.

„Немачки модел”, према којем је ДДР била чланица ОУН и пуноправни субјект међународног права и односа у условима формалног непризнавања од тадашње Западне Немачке, то је обезбеђивао. Отуда, уверен сам, и изостаје захтев Србији да формално „призна Косово” јер јe кључно функционисање признатог Косова, као у случају ДДР, која је функционисала као независна држава. Формално признање Западне Немачке у том погледу је практично било унутрашње политички и национално психолошки релевантно и чинило је могући правни основ за поновно уједињење, што се и догодило као израз једнонационалног плебисцита у посебним геополитичким условима који су се стекли падом Берлинског зида.

Да ли је сценарио с имовином „Трепче” нешто друго? Наравно да није, јер је тешко замислити да би се Приштина одлучила за потезе око телекомуникација и „Трепче” без одговарајуће подршке кључних субјеката. Уосталом, тајни папири и тумачења госпође Коцијанчић делују у том смислу сасвим убедљиво. Утисак је, наиме, да овим поводима проблему имовине на КиМ, у контексту нормализације односа између Београда и Приштине, кључни субјекти прилазе као да је реч о наставку процеса разградње бивше СФРЈ, при чему се косовски случај третира аргументима статуса у СФРЈ на основу устава из 1974, како се уосталом и образлаже одлука о признању Косова као „посебног случаја”. За решавање имовинских питања између нових држава насталих од СФРЈ, примењује се бечки Споразум о сукцесији из 2003, чије су одредбе о имовини добро познате. То је примењено и у каснијем одвајању Црне Горе из државне заједнице СЦГ. Отуда, изгледа да кључни међународни фактори од њих признато Косово и нормализацију односа између Београда и Приштине и у имовинском погледу третирају на исти начин.

Да би ствар била тежа, све се одвија у садашњем наглашеном одмеравању снага великих, а у конкретном случају, НАТО и Русије. То подиже улог „незавршених послова” и значај њиховог ефикасног решавања, а у које спада и косовско питање у познатом амбијенту који су САД дефинисале као „линија ватре”, а у којем и оно има сасвим препознатљиву геополитичку тежину.

*Дипломата у пензији