Квака 22 на српски начин

По неком од наших бројних и међусобно неусклађених закона, студент који до 26. године не заврши студије аутоматски губи право на здравствено осигурање. Ако саберемо номинално трајање студија, онда имамо по претходном Закону о универзитету четири године додипломских, две године магистарских и неко неодређено време за израду докторске дисертације, што све укупно прелази преко границе од 26 година. Ако саберемо трајање по новом Закону о универзитету, имамо најнижу могућу старост по окончању докторских студија 27 година. Наравно, под условом да су и организација наставе и студентске могућности и све околности за студије идеалне. Али оне то нису, тачније речено, веома су далеко од таквих.

Бројни државни факултети немају довољно простора, опреме и књига, многи немају довољно наставног особља за одговарајући групни и индивидуални рад, на многима је организација наставе лоша, а често је и нема. Колики је недостатак места за смештај у студентским домовима, колико студенте кошта студирање у облику школарина и најнужнијих издатака за стан, храну, књиге, уметнички прибор и све остале потрепштине, и колико њих мора да ради да би могло да се издржава, добро је познато.

Резултат оба чиниоца је такав да тек понеки студент, с тачке гледишта статистике ирелевантан за крајњи исход, успева да све заврши у нормираном року; то јест, студије просто морају да трају дуже, чак много дуже него што је предвиђено.

Када студент напуни 26 година, губи право на здравствено осигурање. По новом Закону о универзитету, студенти на докторским студијама требало би да буду запослени као сарадници у настави, али влада није за то одвојила ни један једини динар, јер јој то није приоритет. Зато нам многи сарадници раде по уговору о делу за накнаду која често не превазилази плату једне чистачице, али и даље то раде без права на здравствено осигурање. Јер уговор о делу није стално запослење, а без сталног запослења нема ни здравственог осигурања.

Ако студент или сарадник случајно пожели да се пријави на биро за запошљавање да би тако добио здравствено осигурање, онда им се тражи да се испишу са факултета, јер не могу истовремено бити и студенти и незапослени. Док то не сазнају, морају данима да се шетају од шалтера до шалтера у разним институцијама које се баве здравством и запошљавањем. Једино не морају да иду на универзитет, пошто се универзитет не занима за тај проблем. А ако неко већ ради и пожели да испуни лепе жеље о перманентном образовању, онда сазнаје да може да се упише само као студент на самофинансирању, а како је по новом Закону о универзитету обавезан да присуствује настави, онда мора да на послу да отказ, после чега губи здравствено осигурање. Али остаје на самофинансирању. Тек после много шетње сазнаје да ипак постоји могућност да сам уплаћује за здравствено осигурање, али треба имати среће па наићи на службеника који то хоће да вам каже.

Дакле, с тачке гледишта законодавца, Министарства просвете и Министарства здравља, идеална је образовна политика по којој студенти треба да заврше студије пре нормираног рока чак и када је то немогуће; незапослени треба да остану незапослени и да не покушавају да углавном веома дуго стање незапослености искористе за образовање; а запослени не треба да се додатно образују, а ако је неко којим случајем студент једног смера или факултета и пожели да уз њега студира још нешто зарад ширег образовања, то друго студирање мора сам да плаћа, што је сасвим у реду, јер није лепо претеривати са тим учењем.

Другим речима, у Србији је најбоље да останеш необразован, јер од знања уме да боли глава (као у роману ,,Квака 22" Џозефа Келера), а од покушаја да сазнаш зашто то треба да буде тако – још и више.