Расплитање једног чвора

Историјат односа Срба и Албанаца улази у ред најсложенијих проблема који оптерећују односе не само два народа, него и политичку сцену Балкана, Европе и света, на временској скали која се протеже од последњих деценија 19. века до данас. Српско-албански чвор је везиван и затезан под снажним утицајем империјалних сила, а расплитан на разне начине – инструментима обичајног права, тајном и јавном дипломатијом, притисцима и уценама које су долазили с разних страна, применом силе, зулума и терора, ратовањем.

Нису изостајала мукотрпна настојања представника два народа да изграде односе поверења и сарадње, али су резултати углавном били привремени. Ни покушаји да у одређеним историјским околностима српско-албанско замршено клупко буде пресечено онако како је Александар Македонски разрешио Гордијев чвор, пресекавши га мачем, нису давали плода. С таквим наслеђем суочавале су се генерације, а ни данашња није поштеђена обавезе да српско-албанске односе хармонизује, да их ослободи тамних валера и отвори перспективу искрене сарадње и обостране добробити.

Колико је то мукотрпан процес показали су и протекли дани, разговори премијера Александра Вучић и Едија Раме, као и дебата привредника Србије и Албаније у Нишу. Разумљиво наглашавање у тим разговорима да поглед треба окренути ка будућности, прилика је да се подсетимо бар неких догађаја из прошлости, који сведоче да је сарадња два народа, њихових политичких, војних и интелектуалних представника и народних вођа могућа и да даје плодове.

У другој половини 1860-их српска и грчка влада водиле су преговоре о стварању савеза за борбу против Отоманске империје, чијем успеху би требало да допринесе и покретање Арбанаса на устанак. Српска влада је преко својих емисара 1866. године придобила за сарадњу поједине арбанашке вође, међу њима и Наума Сида. У круг присталица антитурске пропаганде и акције он је увео и Џелал-пашу, припадника угледне, снажне феудалне породице Зогу. Прихватајући идеју да око себе окупи широке муслиманке масе Албаније како би ступиле у борбу против Турске, Џелал-паша је показао да и неки од арбанаских првака прихватају идеју о ондашњој Србији као важном интегришућем фактору на Балкану, у борби против Порте.

Зато је у споразуму који су Србија и Грчка потписале 1867. године, у Веслау крај Беча, једним чланом утврђено да ће се народима који буду узели учешћа у борби против Турске признати ,,право опредељења”, а ,,ако се одлуче за образовање засебних држава, оне ће се обавезно организовати у оквиру балканске конфедерације”.

Кроз каква је искушења остваривана формула ,,Балкан балканским народима” показаће многи потоњи догађаји. У Првом балканском рату црногорске трупе, потпомогнуте српском војском, заузеле су Скадар у априлу 1913. године. Снажан отпор им је месецима пружао Есад-паша Топтани који није признавао привремену владу независне кнежевине Албаније, која је проглашена у децембру 1912. године. Остао је при том ставу и после међународног признања Албаније у мају 1913, што је довело до тога да се ослони на помоћ Србије, како би преузео власт у централној Албанији. Српска војска је почела да се повлачи из Албаније у августу, током Другог балканског рата, а Есад-паша је, после прогонства у Италију, наставио да одржава блиске везе с владама Србије и Црне Горе.

Док је српска влада боравила у Нишу, само месец и по дана после избијања Првог светског рата, Есад-паша је у стигао у привремену српску престоницу. С Николом Пашићем је 17. септембра потписао тајни уговор којим је дефинисана политичка и војна сарадња две стране. Документ је предвиђао и изградњу пруге из Србије до Драча. У ову јадранску луку Есад-паша је стигао у октобру и тамо успоставио своју владу, што је омогућило да жандармерија под његовом командом помаже српској војсци у повлачењу преко Албаније крајем 1915. године. Објавио је и посебан проглас којим је позвао Албанце да Србима пружају помоћ, као и наредбу којом је забранио нападе на српску војску, разуме се, на територији коју је контролисао.

Историјски анали говоре и о братимљењу најчувенијег косметског качака Азема Бејте Галице и четничког војводе Косте Пећанца који је у октобру 1918. стигао у рејон Пећи с ,,десет-петнаест својих другова”. После чина братимљења, Бејта је с ,,неколико стотина Арнаута” приморао на предају аустријски пук распоређен на потезу између Косовске Митровице и Пећи. О томе, као и о сложеним српско-албанским односима, извештава Петрит Имами, професор Факултета драмских уметности, у својој књизи ,,Срби и Албанци кроз векове”, која је објављена у Београду 1998. године.

Пре него што су се побратимили Бејта и Пећанац, монаси из манастира Високи Дечани предали су арнаутским војводама из Ругове два велика златна крста. ,,Они су их просто ставили под оне њихове јелеке и изгубили се у планину, а кад се рат завршио, донели их и без речи ставили их на олтар. Беса је тада још била најсветија реч”, забележио је Александар Дероко.

Пећку патријаршију и Високе Дечане су, иначе, од краја 17. века штитила албанска племена Гаши, Клименти и Краснићи.

Милисав Јелић, српски официр, припадник организације ,,Уједињење или смрт” , песник и новинар, сарадник ,,Политике” , објавио је 1933. године књигу ,,Албанија, записи о људима и догађајима” . Као повереник српске владе, Јелић је низ година обављао најповерљивије послове у контактима с Албанцима на Космету и у Албанији. Из његове врло информативне књиге износим само један детаљ који се тиче Хасан-бега Приштине из Вучитрна.

,,Тешко је утврдити тренутак, иза кога он постаје албанским националистом”, пише Јелић. „Изгледа да је до њега доспео после дугог колебања и много сумњи јер кад је као гимназиста дошао једне године у манастир Девич стао је Хасан-бег проповедати неку јерес, због које га умало нису претукли и избацили из породице. – Видите – говорио је он – овај манастир. То је наша светиња. Наши су стари били Срби, па су се после Косова због зулума поарнаутили. Тек је покоје село остало српско. Могло је да сачува веру, што је пристало да нам аргатује и да нема ничега. Сад ми те људе називамо раја, а они су међутим наша браћа...”

Могуће је навођење и низа других, светлих примера којима је исписивана историја српско-албанских односа, ма колико она била оптерећена и најмрачнијим искуствима. Било је светлих примера у ранијим временима, између два светска рата, у Другом светском рату и после њега. Помоћ коју је, на пример, Југославија пружала Албанији између 1945. и 1948. године готово је немерљива.

Остаје нада да ће управо такви примери бити инспирација и на мукотрпном путу хармонизације српско-албанских односа, на ком не треба заборавити етичка начела и трезвеност којом се руководио славни Марко Миљанов када је писао о свом племену Кучи, о животу и обичајима Арбанаса и о примерима чојства и јунаштва.