Марина Христић (1952–2016)

Непоновљива Марина Христић отишла је тамо одакле се нико не враћа. У туробној ноћи, између прошле среде и четвртка, уминуо је њен специфичан смех: мелодичан, гласан, од срца. После дуге и тешке болести, преминула је у свом кревету, у родној кући у београдској Улици војводе Бране. Последњи испраћај заказан је за сутра на Новом гробљу: опело почиње у 14.30 часова, а кремација у 15.00.

Марина Христић припадала је плејади знаменитих београдских интелектуалки: дипломирала је светску књижевност и беспрекорно говорила четири светска језика. Била је свестрана личност: пијанисткиња, хармоникаш, мецосопран, диригент дечијих хорова, учитељица у енглеским школама, пре свега лафица. Бавила се и позоришном режијом: специјалност јој је била импровизација Нушићевих комедија, једну је успешно режирала и у Пекингу.

Никада је нисам видео да шири мрзовољу, да се фолира и да се предаје. Била је фајтер, иако се прилично намучила последње четири године, када се борила с разним болестима. Марина је добро знала да све што има то је овде и сада. Да сви поседујемо своје време и да не постоји друга прилика. Борећи се с болешћу, говорила је да може да је победи само човек који поседује сазнање да је некоме потребан.

Изненадна смрт њеног старијег сина Марка давно је оставила страшан траг у њеној души. Ипак, живела је за млађег сина Бобу, веселог бубњара и разиграног монтажера.

Била је 35 година у браку са Стеваном Христићем, алијас Стевом Куфером, београдском урбаном легендом, распричаним „мадерашем” и вечитим дечаком који је годинама „асфалтирао” Москву и Пекинг, срчано и без пардона. А минулог четвртка пола срца отишло му је с Марином.

Њеним одласком утихнула су четири светска језика – енглески, шпански, руски и кинески – којима се бриљантно служила. Избрисана је готово Александријска библиотека, низ имагинарних музеја и сијасет позоришних импровизација у њеној глави.

За Марину кажу да је прво пропевала па тек онда проходала. Сећам се и оне злокобне 1999. године када је с распеваним Бајагом усред Пекинга углас певала „Моји су другови жестоки момци великог срца...” Њен мецосопран тада је жустро одзвањао широм дипломатског насеља Ћићајуан.

Марина је имала специфичан женски шарм, дамски и мангупски у исто време, као и онај лагани клај-клај корак. Била је светски путник, често је одлазила из Београда, али је увек имала повратну карту.

Немилосрдни ђаво недавно ју је сачекао у пакленој заседи да јој одузме ход – ту привилегију, до које је много држала. Ипак, наставила је да се бори. Хвала јој у име свих њених пријатеља које је обогатила својом духовитошћу, ведрином и мудрошћу. Сећање на Марину Христић је трајни споменик пријатељству.

Док ово пишем, врти ми се аутентичан призор из Маринине собе (према казивању њеног супруга), као у каквој мелодрами, када је пред починак рекла свом животном сапутнику: „I love you, too”.

То су јој биле последње речи, покој јој души.