Хришћани су творци албанске нације

Идеја албанске нације рођена је у 19. веку. То је време када је албански народ огромним делом био део исламско-османског султаната. Само је мањи део, већ дубоко италијанизован, живео у јужној Италији. Већина Албанаца била је то време исламизована, док је мањина која данас броји око 30 одсто становника Албаније, пазите Албаније а не укупног броја Албанаца, била подељена на две трећине православних и једну трећину католика. Православни су углавном настањени на југу данашње Албаније и немају додир са Србима, а католици на северу у региону Скадра. Албанци у Италији познати под именом Арбереши су припадници грко-католичке цркве, која има обред идентичан с обредом Православне цркве, али је у административној унија с Ватиканом и признаје папу.

Како је Османски султанат био исламска држава, а ислам не познаје и не признаје појам нације већ становнике дели на верске групе, то је идеја албанске нације била од почетка суочена с непремостивим препрекама. Огромна већина Албанаца муслимана није имала идеју да су они исти народ с немуслиманима, иако су говорили исти језик и имали исто порекло. Ислам је код њих убио ту идеју и због вере их везивао с муслиманима, било које да су расе или који језик говоре, а пре свега с туркофонима. Они су Османски султанат сматрали божјим делом, своју судбину везивали су за њега и нису желели да се одвоје од свог верског поглавара халифа који је истовремено био и султан, световни владар.

Зато није било могуће очекивати од њих да мисле о идеји албанске нације. Тако је задатак могао би остварен само од хришћана. По законима исламске државе хришћани су морали бити дискриминисани, под претњом казне. Дакле, муслиман који би пристајао на идеју на хришћани буду равноправни рескирао је да изгуби статус верника и да буде строго кажњен. Из тога се види да су њихови односи дијаметрално супротни.

Зато је идеју албанске нације понео хришћански део становништва, пре свега православни. Претечом албанске националне идеје сматра се Наум Већилхарџи (1797–1854). Он је 1844. створио прву албанску азбуку. Ту идеју су прихватили православци: Константин Кристофориди, Јани Врето, Тими Митко... и католици Васа Пашко, Зеф Јубани... Али ниједан муслиман припадник сунитског усмерења, којем припада главнина албанских муслимана, није тада прихватао идеју албанске нације.

Први муслимани који је касније прихватају су браћа Фрашери: Сами, Наим и Абдула. Али они су били припадници бектешијског дервишког реда. Тај ред је веома неправоверан и службени ислам га проглашава антиисламским. Дакле, идеју албанског национализма нису прихватили муслимани сунити, а без њих нема ништа од албанске нације јер су већина. Али то није прихватала ни маса народа ниједне од три вере. Тако да је идеја албанског национализма била само идеја групе интелектуалаца.

Српска наука, публицистика и политика зато сасвим погрешно узимају Прву призренску лигу као почетни национални покрет Албанаца. Сасвим супротно, не само да ова лига није била национална него је буквално била антиалбанска организација с циљем да никад не дозволи да се Албанци одвоје од Османског султаната и да се сходно томе временом турцизирају и на крају арабизују.

Албанија је створена против воље албанског народа после балканских ратова. Зато што нису имали избор. Или да буду подељени или да буду Албанци. То су показали за време Првог светског рата. У току најжешћих борби у централној Албанији избија масовни устанак сељака верских фанатика предвођених дервишким шејхом хаџи Ћамилом. Први захтев ових Албанаца јесте: да се албанска независност укине и да Албанија опет постане део османског халифата и султаната.

Укидање Османског халифата 1924. разбило је сваку наду да би Албанци могли да се опет уједине с некадашњим Османлијама а сада Турцима. Албанија постаје стварност и номинална идеја албанске нације њена званична политика. Али и даље маса Албанаца неће ни да чује за ту идеју. Католички свештеници, нпр. Ђерђ Фишта, предводе у томе. За њих су муслимани „хорда примитивних Азијата недостојних да буду део албанске нације”.

Само због тога Енвер Хоџа укида религију, с циљем стварања јединствене албанске нације. Али у томе није успео. И сами комунисти су то показивали својим примером.

КП Албаније су, опет као и националну идеју, највише гурали православни. Али су после рата скоро сви ликвидирани од стране муслимана Енвера Хоџе и Мехмета Шехуа. Спомињемо само неке од православних утемељивача КП Албаније који су завршили на гиљотини: Кочи Дзодзе, Кристо Темелко, Васил Шанто, Панди Кристо... Исто су завршили и католици комунисти нпр. Тук Јакова и други... Таква Албанија дочекала је колапс комунизма и враћање религије као најважнијег питања албанског идентитета.

*Професор Факултета политичких наука у Београду