​Где се крије „нека друга” странка

Опозиција у Србији добила је озбиљну конкуренцију. Према истраживању Агенције „Фактор плус”, ДС, ДСС, Двери и ДЈБ имали би у овом тренутку мање гласова од опције која је понуђена испитаницима под кодним називом „нека друга” странка и чији је рејтинг достигао 8,7 одсто. Остаје још само једна ситница: да неко најзад оснује нову политичку партију или покрет који ће улетети у овај брисани простор и покупити кајмак.

Али таква могућност, према мишљењима саговорника нашег листа, мало је вероватна. Јер ни неколицини нових партија основаних у последње време није пошло за руком да достигну овај проценат гласова. Осим тога, дотичних 8,7 одсто чине бирачи врло разнородних оријентација и тешко је очекивати да би се окупили око јединствене изборне листе.

То је права штета, јер се „нека друга” странка претходних месеци, такође према „Фактору плус”, добро котирала: у августу је „имала” 9,6 одсто, а у септембру 10,7 процената. Треба ипак приметити да у ова два мерења рејтинга, баш као и у последњем, међу понуђеним партијама није било СДС-а и ЛДП-а. Кад су у мајском предизборном истраживању те странке биле у упитнику заједно с ЛСВ-ом, одговор „нека друга” дало је 4,1 проценат, што хипотетички опет није велика разлика до цензуса, посебно у околностима потенцијалне страначке кампање.

Упркос овим процентима, филозоф и уредник портала „Двоглед” Владимир Милутиновић не види одакле би могла да „никне” нека нова партија. Јер, како појашњава, у последње време већ су настале поједине нове странке, па и покрети, који су придобили одређени део гласача незадовољних досадашњим партијама.

„У Србији је стога вероватно испуцан тај потенцијал нових покрета, јер је Доста је било представљао једну врсту тога, а и Левица Србије је такође нешто покушавала. Што се партија тиче, мислим да ни ту нема простора за иновације, већ да би постојеће странке морале да побољшају своју лошу понуду”, истиче Милутиновић.

Да је ДЈБ претежно већ освојио брисани простор и прикупио гласове „партијских незадовољника”, сматра и Владимир Гоати из „Транспарентности Србија”. Међу онима који и после уласка тог покрета у парламент очекују да се појави нека њима одговарајућа странка, која „вероватно никад неће бити формирана”, многи немају чврсто опредељење.

„Међу њима има и оних који су доста покретљиви, односно на изборима се опредељују од једне до друге и треће странке, трудећи се да нађу себе. То је последица много дубљег узрока, односно слабе идентификације с политичким странкама, што је нормално у Србији, где гомила партијских номада после сваких избора прелази у победничку странку. У другим земљама, попут Велике Британије, степен укорењености људи у политичке партије тако је висок да постоји такозвано наследно гласање, односно појава да се бирачи изјашњавају исто као и њихови родитељи”, наводи Гоати.

Овакве оцене као да су у супротности с тезом да грађанске иницијативе, попут недавно формираног „Грађанског фронта”, имају политичку тежину, чак и већу од парламентарне опозиције. То мишљење је за „Слободну Европу” изнео социолог Владимир Илић из Центра за развој цивилног друштва, поткрепљујући га аргументом да протести чланица фронта, попут иницијативе „Не давимо Београд”, много више узнемиравају власт него опозиционари у скупштинским клупама. Самостални посланик Ђорђе Вукадиновић, пак, не негира тај став у потпуности, али тврди да могуће политичко ангажовање оваквих ширих грађанских протестних иницијатива неће у пресудној мери анимирати иначе разнородно гласачко тело које би одабрало „неку другу” партију. Притом, према налазима „Нове српске политичке мисли”, чији је Вукадиновић уредник, проценат тих незадовољника сеже и до двоцифрених бројева. Али…

„То је доста распршено гласачко тело, с различитим очекивањима и илузија је да би једна прича, порука, лидер или парола могли све да их окупе. Међу њима има оних који су радикално грађански или радикално национално оријентисани, неки су леви, неки десни, неки ванполитички и антиполитички, еколошки, људскоправашки, а заједничко им је једино да су незадовољни политичком понудом. Стога, тај простор за нове странке и покрете постоји, у њега могу да се убаце и грађанске иницијативе ван политичке сфере, али је опет довољно велик да може да га испуни само неколико нових прича”, оцењује Вукадиновић.

Владимир Гоати је изричит: оног момента кад НВО или грађански покрети уђу у парламент, они постају странка. „А људи су незадовољни странкама”, додаје.

Да ли би онда, уместо грађанских покрета, сезону лова на 8,7 одсто на председничким изборима идуће године могао да отвори неки дебитант у политичкој арени? Владимир Милутиновић сматра да ни та опција није извесна.

„У појединим личностима, попут Саше Јанковића, или неким будућим новим кандидатима, можда постоји одређени синергички капацитет, али не верујем да има много простора за неке нове странке”, закључује он.