​Gde se krije „neka druga” stranka

Opozicija u Srbiji dobila je ozbiljnu konkurenciju. Prema istraživanju Agencije „Faktor plus”, DS, DSS, Dveri i DJB imali bi u ovom trenutku manje glasova od opcije koja je ponuđena ispitanicima pod kodnim nazivom „neka druga” stranka i čiji je rejting dostigao 8,7 odsto. Ostaje još samo jedna sitnica: da neko najzad osnuje novu političku partiju ili pokret koji će uleteti u ovaj brisani prostor i pokupiti kajmak.

Ali takva mogućnost, prema mišljenjima sagovornika našeg lista, malo je verovatna. Jer ni nekolicini novih partija osnovanih u poslednje vreme nije pošlo za rukom da dostignu ovaj procenat glasova. Osim toga, dotičnih 8,7 odsto čine birači vrlo raznorodnih orijentacija i teško je očekivati da bi se okupili oko jedinstvene izborne liste.

To je prava šteta, jer se „neka druga” stranka prethodnih meseci, takođe prema „Faktoru plus”, dobro kotirala: u avgustu je „imala” 9,6 odsto, a u septembru 10,7 procenata. Treba ipak primetiti da u ova dva merenja rejtinga, baš kao i u poslednjem, među ponuđenim partijama nije bilo SDS-a i LDP-a. Kad su u majskom predizbornom istraživanju te stranke bile u upitniku zajedno s LSV-om, odgovor „neka druga” dalo je 4,1 procenat, što hipotetički opet nije velika razlika do cenzusa, posebno u okolnostima potencijalne stranačke kampanje.

Uprkos ovim procentima, filozof i urednik portala „Dvogled” Vladimir Milutinović ne vidi odakle bi mogla da „nikne” neka nova partija. Jer, kako pojašnjava, u poslednje vreme već su nastale pojedine nove stranke, pa i pokreti, koji su pridobili određeni deo glasača nezadovoljnih dosadašnjim partijama.

„U Srbiji je stoga verovatno ispucan taj potencijal novih pokreta, jer je Dosta je bilo predstavljao jednu vrstu toga, a i Levica Srbije je takođe nešto pokušavala. Što se partija tiče, mislim da ni tu nema prostora za inovacije, već da bi postojeće stranke morale da poboljšaju svoju lošu ponudu”, ističe Milutinović.

Da je DJB pretežno već osvojio brisani prostor i prikupio glasove „partijskih nezadovoljnika”, smatra i Vladimir Goati iz „Transparentnosti Srbija”. Među onima koji i posle ulaska tog pokreta u parlament očekuju da se pojavi neka njima odgovarajuća stranka, koja „verovatno nikad neće biti formirana”, mnogi nemaju čvrsto opredeljenje.

„Među njima ima i onih koji su dosta pokretljivi, odnosno na izborima se opredeljuju od jedne do druge i treće stranke, trudeći se da nađu sebe. To je posledica mnogo dubljeg uzroka, odnosno slabe identifikacije s političkim strankama, što je normalno u Srbiji, gde gomila partijskih nomada posle svakih izbora prelazi u pobedničku stranku. U drugim zemljama, poput Velike Britanije, stepen ukorenjenosti ljudi u političke partije tako je visok da postoji takozvano nasledno glasanje, odnosno pojava da se birači izjašnjavaju isto kao i njihovi roditelji”, navodi Goati.

Ovakve ocene kao da su u suprotnosti s tezom da građanske inicijative, poput nedavno formiranog „Građanskog fronta”, imaju političku težinu, čak i veću od parlamentarne opozicije. To mišljenje je za „Slobodnu Evropu” izneo sociolog Vladimir Ilić iz Centra za razvoj civilnog društva, potkrepljujući ga argumentom da protesti članica fronta, poput inicijative „Ne davimo Beograd”, mnogo više uznemiravaju vlast nego opozicionari u skupštinskim klupama. Samostalni poslanik Đorđe Vukadinović, pak, ne negira taj stav u potpunosti, ali tvrdi da moguće političko angažovanje ovakvih širih građanskih protestnih inicijativa neće u presudnoj meri animirati inače raznorodno glasačko telo koje bi odabralo „neku drugu” partiju. Pritom, prema nalazima „Nove srpske političke misli”, čiji je Vukadinović urednik, procenat tih nezadovoljnika seže i do dvocifrenih brojeva. Ali…

„To je dosta raspršeno glasačko telo, s različitim očekivanjima i iluzija je da bi jedna priča, poruka, lider ili parola mogli sve da ih okupe. Među njima ima onih koji su radikalno građanski ili radikalno nacionalno orijentisani, neki su levi, neki desni, neki vanpolitički i antipolitički, ekološki, ljudskopravaški, a zajedničko im je jedino da su nezadovoljni političkom ponudom. Stoga, taj prostor za nove stranke i pokrete postoji, u njega mogu da se ubace i građanske inicijative van političke sfere, ali je opet dovoljno velik da može da ga ispuni samo nekoliko novih priča”, ocenjuje Vukadinović.

Vladimir Goati je izričit: onog momenta kad NVO ili građanski pokreti uđu u parlament, oni postaju stranka. „A ljudi su nezadovoljni strankama”, dodaje.

Da li bi onda, umesto građanskih pokreta, sezonu lova na 8,7 odsto na predsedničkim izborima iduće godine mogao da otvori neki debitant u političkoj areni? Vladimir Milutinović smatra da ni ta opcija nije izvesna.

„U pojedinim ličnostima, poput Saše Jankovića, ili nekim budućim novim kandidatima, možda postoji određeni sinergički kapacitet, ali ne verujem da ima mnogo prostora za neke nove stranke”, zaključuje on.