Дижем глас за своје болеснике

Асклепије, старогрчки бог лекарске вештине и лечења, син Аполона и Корониде, могао је да излечи сваког болесника, чак је и мртве у живот враћао. Бојећи се да би се ширењем лекарске вештине људи могли сасвим спасити смрти, да би се ускрсавањем мртвих реметио ред у природи, Зевс убија Асклепија громом. По другом миту, убио га је зато што му се Плутон жалио да је број мртвих значајно опао.

Током протеклих векова, на сву срећу, много тога се променило и данас лечење и излечење болесника зависи од добро организованог, квалитетног, ефикасног, безбедног и на научним достигнућима устројеног здравственог система. Наравно, лекари нису „џепно издање богова” и њихова успешност се креће у многобројним јасно дефинисаним оквирима као што је нпр. и доступност нових (иновативних) лекова. Међутим, ти нови лекови који доводе до залечења или излечења, уз ефемерне нежељене ефекте, годинама су за наше болеснике били само чињенице с интернета или (сурова) спознаја да их има у суседним земљама, нпр. Хрватској, Албанији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Напокон, после вишегодишњег инсистирања струке и удружења пацијената, Централна комисија за лекове Републичког фонда за здравствено осигурање (РФЗО) 23. септембра утврдила је списак од 28 приоритетних лекова, што је омогућило покретање поступка за закључење посебних уговора с произвођачима тих лекова. Не спорим чињеницу да међу овим лековима има и неопходних, али шта је с осталим лековима (више од 180) које годинама, после регистрације и стручне верификације, жељно очекују наши болесници.

На пример, од 2012, до данас, регистровано је у Србији пет антивирусних лекова за лечење хроничне хепатитис Це вирусне инфекције. Хепатолози Србије су на стручним састанцима јасно дефинисали протоколе лечења са (само) три нова лека, и то у писаној форми доставили РФЗО. У овом тренутку, више од 2.000 болесника с хроничним хепатитисом Це или цирозом јетре, чека иновативне лекове, свесни чињенице да им време није савезник. Наиме, болест је прогресивна с многобројним компликацијама и развојем карцинома јетре, што резултира високом смртношћу у кратком временском периоду. Проблем чине сложенијим и чињенице да ова инфекција значајно редукује квалитет живота болесника и доноси епидемиолошке проблеме јер се преноси путем крви, сексуалним путем и с инфициране мајке на новорођено дете.

Не заборавимо да је у Србији око 80.000 људи инфицирано овим вирусом. Зато остаје нејасно на основу којих стручних критеријума и етичких принципа је усвојена приоритетна листа лекова? Како саопштити болесницима с хроничном хепатитис Це вирусном инфекцијом, или неким другим клиничким ентитетом, да они могу/морају да чекају нека боља времена и веће разумевање оних који одлучују о њиховим животима. У међувремену, ми клиничари ћемо беспомоћно посматрати њихово умирање, покушавајући да им олакшамо последње дане живота. Како саопштити клиничарима да сав њихов труд и потрошени сати на усаглашавању и изради протокола лечења нису уважени као разумни, ургентни, стручно утемељени и економски оправдани предлози? Ко је „наметнуо” Централној комисији за лекове (термин који наводе поједини чланови комисије у интерном разговору) да разматра само лекове из четири области хумане медицине и да ти трошкови буду у оквиру јасно одређених финансијских средстава? Ко је преузео улогу да одлучује о туђим животима? Да ли и у овој ситуацији важи правило да у земљи где имена и функције играју главну улогу, струка, медицинска етика и општеприхваћени водичи добре клиничке праксе постају небитни? Да ли и ова ситуација потврђује правило да је Србија земља мудраца, свезналица и експерата млађих од тридесет година и да је заметно и залудно саветовати некога? Јасно ми је да је Србија сиромашна земља, али сам сигуран да се прерасподелом постојећих средстава, из других сфера живота и рада, може обезбедити неопходна финансијска подршка лечењу најтежих болесника. У супротном, примењиваће се закон природне селекције, што је за нас лекаре равно свеукупној катастрофи. Дижем глас за своје болеснике.

Редовни професор Медицинског факултета у Београду