​Ћутање и страх

Од бизарне модне декорације на мајицама Партизанових играча, који су последњих дана носили мајице са ликом брутално ликвидираног вође са трибина Александра Станковића, званог Сале Мутави, управа клуба оградила се ћутањем, а јавност згражавањем, помешаним са страхом. Није Станковић страдао на трибинама, већ је, као особа контроверзне прошлости, изрешетан у сачекуши, карактеристичној за мафијашке обрачуне.

Ритуални опраштај од стадионског команданта у чију се част у кошаркашкој хали организује минут ћутања, док сви из управе клуба, од економа до играча и такозваних спортских радника, имају рајсфершлус на устима, сведочи да у моралном расулу обичном човеку није лако да разоткрије сву травестију српске драме. Станковић је несумњива жртва злочина. Али је то момак који је правоснажно осуђен због трговине дрогом. И казну никада није одлежао, што само појачава сумњу о спрези клубова, криминала, политичара и тајних служби.

Тишина о томе, само појачава сумње у сиве зоне моћи које су испреплетане са најважнијом споредном ствари на свету.

Није, дакле, Станковић био доброћудни навијач који грицка семенке, већ је припадао мистериозној и недодирљивој касти хулиганских шефова, који управљају како клубовима, тако и судбинама, далеко ван стадиона. Њихова моћ се простире до ноћних клубова и нарко-тржишта. Они Србију воле, они се Богу моле. И попале све на шта наиђу, као паравојска изнајмљена на лизинг.

Без обзира на боје клупских дресова и застава, матрица је иста. И фудбалери Звезде су на мајицама носили натпис „Правда за Уроша”, дајући подршку Урошу Мишићу који је полицајца у цивилу на северу напао бакљом и нанео му тешке повреде. Играчи су мајице носили преко црвено-белих дресова. Када је утакмица почела, мајице су скинуте. Али, остао је горак укус да је утакмица већ изгубљена. О редовној појави да, кад Звезда изгуби, фудбалери одлазе на јавно саслушање пред хулиганским истражитељима, сувишно је говорити.

Ако премијер Александар Вучић изјави да га не занима ко носи мајицу, а ко не, већ ко калашњиковима дели правду по Београду, да ли то значи да је и он уплашен јавном демонстрацијом исказивања почасти особи са кривичним досијеом? Да ли он зна нешто што ми не знамо?

И зашто је, пре неколико година, тада већ у позицији најмоћнијег политичара у земљи, разговарао са групом „гробара”, као да су делегација из Брисела? Зашто је на слављу социјалиста после избора, веома близу Ивице Дачића, скакутао један истакнути хулиган који је некада управљао масама са северне шипке, па се онда преселио на гробарски југ, баш као убијени Станковић. То се зове прекоманда, ако разумете шта хоћу да кажем.