Исламски свет, балканска заблуда

Позиви „Хрватских бранитеља” да треба „спустити лопту” опомињу да би хрватска интелигенција требало добро да размисли какву је духовну климу начинила и да ли је то за Хрвате добро.

Наиме, и хрватска и српска интелигенција од стварања СХС краљевине па до данас своје место на Балкану видe кроз однос Срба и Хрвата. Као да други не постоје. Можда је то тако било до краја Другог светског рата. Али да ли је тако од тада? Аутор ових редова мисли да је то велика обострана заблуда, која је много више коштала Хрвате и тек ће их коштати. Хрвати су имали избор, а Срби не. Гоњени самољубљем, Хрвати, а и Срби, мислили су да се све на Балкану врти око њих. Нису били у стању да виде да су монета за поткусуривање великих. А најважнија светска сила нису ни САД, ни Русија нити Кина, него исламски свет.

Неко би могао рећи: каква су сила муслимани? Где им је нуклеарна моћ? Ако би се мерило тако, онда би примедба била тачна. Али није тако. Сила је народ који осваја свет. А то су муслимани. Муслимана је 1997. било 817 милиона, а данас их је дупло више. И они освајају простор земаља које поседују нуклеарне бомбе. И, ако се постојеће стопе наталитета задрже, постоје озбиљни изгледи да свуда постану већина. Нико не спомиње да је 2010. Москва била град са, можда, највећим бројем муслимана у Европи од 10 до 14 одсто. Ако то упоредимо с анкетом француског института за јавно мњење из 2011, када се седам одсто становника Париза декларисало као муслимани, све постаје јасније.

Јасно је наиме да је најважније питање безбедности Запада питање односа с муслиманима. Зато се САД и ЕУ увек опредељују за муслимане у земљама где процене да су они добро тесто за либерални хлеб. А управо тако процењују балканске муслимане. Хрватска интелигенција то не види, као ни српска. Срби су изабрани за жртву у корист муслимана. На хрватску несрећу, главни оверивач да су САД и ЕУ у праву били су они. Зато је Хрватска, пристајући на савез с муслиманима против Срба, показала Западу да сасвим исправно рачунају са муслиманима као либералима. И тиме је начинила грешку. Хрватску је то претворило у највећег губитника распада Југославије, док су Срби срећници већ због тога што још увек постоје.

А један од резултата је да је католицизам у Босни скоро сасвим уништен. Свео се на западну Херцеговину, која је под сталним ударом. Уместо да одобри БиХ Хрватима, да на референдуму о независности БиХ гласају против, и тиме покажу да је већина становника против независне Босне, они су нагнани да гласају „за”. И тиме су предали целу БиХ у руке муслимана. Чак је и католичка црква, што, изгледа, у Србији нико не зна, била на страни муслимана. Незапажено је и у Србији и Хрватској прошло очајничко писмо покојног Мате Бобана упућено сад такође покојом загребачком надбискупу Кухарићу. У коме га преклиње да престане да ради против интереса католика у БиХ.

Исто као што су погрешили у Босни, погрешили су и у Хрватској. Велики број Хрвата је изгинуо у рату 1991–1995. А Хрватска није добила ништа, њена територија није ни за педаљ већа него што је била у СФРЈ. Неко ће рећи: да, али да није ратовала, Срби би отцепили РСК. Тачно. Али зашто су Срби уопште хтели да се отцепе? Једини разлог била је ксенофобна политика која је тријумфовала на првим изборима. Срби у страху, да опет не доживе Јасеновац, устали су на ноге. Да је ХДЗ била мудра и дала Србима аутономију, она би се урушила сама од себе, јер није имала демографску базу да преживи. Осим Вуковара који се наслања на Србију, сви остали би се иселили или кроатизирали, јер их је било мало. Цела Лика имала је око 47.000. становника, Северна Далмација 87.000.

Уместо да Хрвати са Србима договоре како да парирају муслиманском изазову, дочекали су да им Ризах Груда, некада посланик у парламенту Србије, поручи: „Путујући кроз градове и села Загорја, слике сиве, нема деце, не чује се њихова вика и игра. Овде нема деце и младих... Загорци су направили лијепе куће и живе високим стандардом... Питам се шта ће тим људима лепе куће и њихов високи стандард када у тим кућама нема деце... Све то говори да су људи овде себични и осуђени на страдање и нестајање са ових простора, зато ће им Бог послати други народ који ће имати више деце.”

Професор универзитета, уредник часописа „Политикологија религије”