​Дуги Судњи дан

Битка за ослобађање Мосула, последњег упоришта Исламске државе (ИД) у Ираку, биће крвава. Ирачка армија и њени савезници, шиитске, сунитске и курдске милиције, не плаше се, међутим, за победу. Прибојавају се тога да ће се одмах по неизбежном тријумфу међусобно поклати у свађи око поделе територија и моћи.

Од тога да ли ће успети да се договоре зависи каквим ће Ираком уродити „мајка свих битака”, како је борба за Мосул због њених размера стереотипно прозвана. Уз посесивне „очеве”, од којих се може очекивати да се оружјем отимају за оно што ће им „мајка” оставити, ни „детету”, Ираку, не пише се добро.

Толико су, ето, сложене етничке и верске трзавице у Ираку, у којима успон ИД представља тек део историје узајамног закидања територија и добара. Линије етничког и верског раздора још су запетљаније у Сирији, па она има и мање разлога за оптимизам од суседа, који ће и по слому „калифата” остати у невољама до гуше. А највећа срећа Ирака у поређењу са Сиријом јесте што у њему руке обара мање спољних актера. Сирији се заломило да буде фронт на којем ће снаге одмеравати и САД и Русија и најважнији регионални играчи.

Куба је краће од Сирије била чвориште хладног рата. За то су је Американци деценијама кажњавали пакленом изолацијом, док су се Руси окренули другим пословима. И да је сад оставе на миру да се неометано чупа из ужаса у који је гурнута, Сирија је толико разорена ратом да је уназађена за ко зна колико времена. Сиријце, којој год зараћеној страни припадали, њихови страни покровитељи, међутим, ништа и не питају већ су их силом довлачили на мировне преговоре и онда се љутили што је такав дијалог пропадао.

И мировни контакти сила развлаче се безвољно и, како признају, без нових идеја. Запад сад размишља да Русију рани пооштравањем санкција које јој је увео због Украјине, као да њима није подстакао Кремљ да војском уђе у Сирију. Тако је решење за Украјину постало зависно од Сирије и обрнуто, што значи само да, уз све остале спорове између Русије и Запада који су такође део пакета, решења нема.

Проблем је у томе што су у причу ИД да ће се у Сирији збити Армагедон, одсудна битка Добра и Зла на крају времена, највише поверовали не њени следбеници него Американци и Руси. Наравно, и једни и други схватају себе као Добро, а ривала као Зло, мада обе стране признају да, невољно или вољно, посредно или директно, у Сирији на својој страни имају и понекога „злоћкастог”.

Дабик, место где ће се наводно десити Армагедон, ослобођен је од Исламске државе, али је она само епизодиста те битке. Централни актери су још на бојишту и Судњем дану се крај не назире.