Маме васпитавају, а тате се играју са децом

Најлепши доживљај раног мајчинства имале су оне мајке које су након рођења детета уз себе имале снажан женски „синдикат“ састављен од мајке, свекрве, сестре или рођаке, показала је студија Института за социолошка истраживања под називом „Постајање родитељем у Србији“. Иако млади очеви углавном сматрају да им је додељена епизодна улога у родитељству, студија која је урађена на репрезентативном узорку од 1.627 младих узраста од 19 до 35 година, међу којима се налазе и 435 родитеља, показује да су маме те које купају, хране и успављују децу док се тате углавном – с њима играју. Једини посао око детета који млади родитељи равноправно деле јесте читање и успављивање.

– Након доласка бебе на свет, највећи део обавеза око детета пада на мајку – чак 70 одсто жена рекло је да само храни, купа, преповија и успављује дете. У томе им највише помажу њихове мајке, сестре и свекрве, а свега петина мајки рекла је да дели послове са својим партнером. Занимљиво је, међутим, да и саме жене сматрају да је брига око детета и куће – природна обавеза жене. Већ то што млади очеви раде има за последицу њихово одсуство из домаћинства. Послове у кући обављају углавном жене, док оне послове који подразумевају ангажовање изван куће обављају и мушкарци и жене – истиче др Драган Станојевић, доцент на одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду и један од аутора студије.

Иако Закон о раду даје очевима право на породиљско одсуство, односно одсуство ради неге детета, у пракси се веома мали број њих одлучује да преузме улогу „породиље“ када беба напуни шест месеци. Према подацима Републичког завода за социјалну заштиту из 2013. године, у Србији је рођено око 67.000 беба, а свега 225 очева је искористило законску могућност да буде уз дете у првим месецима његовог живота. Пракса показује да мушкарци узимају одсуство ради неге детета само ако мајка има веома добру плату, па се породици више исплати да она ради а отац чува дете.

– У већини скандинавских земаља закон обавезује очеве да оду на породиљско одсуство, а Норвешка је увела ту обавезу 1993. године, када је установљено да само 30 одсто очева користи то право. Земље западне Европе се на различите начине труде да помогну родитељима – у Француској, примера ради, маме не иду на посао средом да би биле са децом, али зато деца иду у школе суботом како би родитељи имали време за себе – каже др Мирјана Рашевић са Института друштвених наука.

Сарадница овог института Жељка Бутуровић оцењује да доживљај раног родитељства у великој мери зависи од особина детета.

– Темперамент је нешто што се добија у генетском пакету и на њега родитељи немају утицај. Од темперамента зависи да ли ће дете бити мирно или ће стално плакати, а родитељи бити месецима неиспавани. На расположење младих мајки утиче и то да ли дете може да толерише осећај глади, жеђи или нелагодности или одмах „удари у плач”. Здравље детета, односно његова „болешљивост“ јесте велики извор фрустрације родитеља. Послушнија, здравија и мирнија деца родитељство чине срећнијим и безбрижнијим – закључује Жељка Бутуровић.

На питање – како описујете односе са својим родитељима након доласка бебе на свет, велики број младих мајки је овај однос оценио као складан. Једини извор неслагања су претерана попустљивост бабе и деде. Занимљиво је да млади очеви чешће улазе у сукоб са својим родитељима него са таштом или тастом, а сукоби су учесталији ако живе у истом домаћинству. Различитост васпитних стилова и довођење у питање родитељског ауторитета јесте чест разлог свађе младих очева са својим родитељима.

Какве промене у партнерском односу доноси родитељство?

Док мушкарци сматрају да су емоционално блискији са партнеркама након рођења детета, младе мајке су далеко критичније. Све оне уочавају значајну емоционалну дистанцу са партнером у односу на период пре рођења детета. Аутори ове студије сматрају да је разлог женског незадовољства веома јасан – бити мајка је исцрпљујуће искуство које оставља мало времена и за њих лично и за неговање партнерства. Зато не чуди да младе мајке блискост са супружником углавном оцењују као „изгубљену” или „смањену”.