„Манчестер на мору” отвара Вијенале

Беч – Највећи аустријски филмски фестивал „Вијенале” отворен је пројекцијом филма „Манчестер на мору” у биоскопу Гартенбау, уз присуство аутора Кенета Лонергана коме фестивал такође посвећује мали омаж са освртом на једина три филма у којима се потписује као редитељ.

Поред „Манчестера на мору”, у питању су његов редитељски деби „Можеш да рачунаш на мене” (2000), прича о поновном сусрету брата и сестре после вишегодишње раздвојености са Лором Лини и Марком Рафалом у главним улогама и „Маргарет” (2011), филм о младој студенткињи приватне школе у Њујорку (Ана Паквин) чији се живот мења када постаје сведок несреће за коју мисли да ју је проузроковала.

По вокацији сценариста, Лонерган остаје запамћен по својим доприносима комедији „Анализирај ово” Харолда Рамиса (1999), анимираном дугометражном филму „Авантуре Рокија и Булвинкла” Џеја Ворда (2000), као и по сарадњи на сценарију за „Банде Њујорка” Мартина Скорсезеа (2002) који је написао заједно са Џејом Коксом и Стивеном Зајлианом.

Свој конкретан допринос програму Вијенала Лонерган је дао избором три филма која су на њега оставила трајан утицај – „Моја драга Клементина” Џона Форда (1946), „Тријумфална капија” Луиса Мајлстоуна (1948) и „Пет лаких комада” Боба Рафелсона (1970).

Још једна из серија значајних омажа овогодишњег издања Вијенала – „Време и плима” – посвећена је америчком редитељу експерименталних филмова Питеру Хатону који је преминуо 25. јуна ове године.

У врло емотивном есеју фестивалског каталога, Петер Кубелка, један од пионира аустријског експерименталног филма, архитекта, музичар и кустос, одаје признање Хатону за кога каже да му је о филму више открио од браће Лимијер.

Подељена у осам програма састављених од кратких филмова, посвета Хатону даје невероватно значајан увид у стваралаштво филмског аутора који је инспирисао читаве генерације младих редитеља. 

Комерцијална страна медаље омажа има жиг Кристофера Вокена који, што због свог страха од летења, што због тоталне аверзије према дигиталним медијима и експонирању јавности, не долази у Беч.

Посвета Вокену програм обогаћује са 11 филмова са познатим америчким глумцем у неким од улога које су обележиле његову каријеру, као на пример „Ловац на јелене” Мајкла Ћимина (1978), Кроненбергова „Зона мртвих” (1983), „На блиском растојању” Џејмса Фолија (1986), „Права романса” Тонија Скота (1993), „Седам психопата” Мартина Мекдонаха (2012) или два филма у режији Ејбела Фераре – вампирска сага „Зависност” (1995) и „Краљ Њујорка” (1990).

Ферара у Беч долази да присуствује пројекцијама оба филма, после којих ће учествовати у разговорима са публиком о посебности Вокенове глуме.

Џон Карпентер је своју увертиру доживео пре почетка фестивала ретроспективом у Гартенбау кину, али ће бечку публику ипак почаствовати присуством на пројекцији свог култног научно-фантастичног филма „Они живе” (1988) другог новембра, а дан касније и концертом „Џон Карпентер Изгубљене теме – лајв ретроспектива” у концертној дворани Штатхале.

У наредних дванаест дана публику Вијенала осим већ поменутих садржаја очекује 79 дугометражних играних филмова, 69 документарних, 54 кратка метра, као и шест остварења у оквиру специјалног програма „Cuba Si!” (бунтовничка слика/ Noticieros – кубанске недељне ревије 1960–1970) и ретроспектива филмског архива Аустрије посвећена Роберту Ланду (1887–1940), „аустријском филмском емигранту” састављена од 13 филмова.

Специјалан музички фокус није видљив само у селекцијама филмова играног и документарног програма – под кустоским концептом аустријског музичког и филмског критичара Волфганга Мисганга настао је фестивалски сегмент „Kinkdome come” посвећен феномену енглеског састава Д Кинкс (1964–1993). Као специјалан гост, у оквиру овог програма, на пројекцијама оба своја документарна филма – „Kinkdome come: Dave Davies” (2011) & „Ray Davies: Imaginary Man” (2010) појавиће се британски редитељ Џулијен Темпл.