Јованова кћи

„Некоме самопоуздање даје кокетерија, некоме мудрост, али жена која га има може да уради све што хоће у животу”, рекла је Санда Рашковић Ивић пре десетак година и сопственим примером доказивала своју тврдњу, поставши пре две године друга жена лидер једне српске партије. И то конзервативне и евроскептичне. Они који су је управо искључили из Демократске странке Србије би вероватно додали да самопоуздање може да даје и америчка залеђина, будући да су је недавно оптужили да је, због снажног пропагирања идеје о заједничком председничком кандидату опозиције, постала „амерички човек”. У очима политичких опонената, међутим, проф. др Санда Рашковић Ивић, бар до сада, важила је за некритичког русофила.

Сама истиче да је од прошле године на црној листи проамеричког режима у Украјини због посете Криму, а пре доста година рекла је да, поред тога што говори енглески, француски и италијански, учи руски језик због љубави према Русима и њиховог става према Косову. Тврдила је: „Ја сам српска националисткиња, али нисам шовинисткиња”.

За последње две године описала је пун страначки круг. Од партијске функционерке без посебног ауторитета или харизме, чак и против воље оснивача и дугогодишњег председника Војислава Коштунице и више као изнуђено решење, стала је на чело странке у расулу. Онда је успела да врати ДСС у парламент без неких „епохалних” лидерских потеза, осим ако се у такве не рачуна постизборна сарадња са проевропском опозицијом искључиво због, како су се сви ограђивали, изборне крађе.

Иако јој је популарност у јавности полако расла, после неколико месеци поднела је оставку на председничку функцију да би, како је објаснила, „протресла” странку. На крају, дочекала је да је искључе као непослушну. Она би, опет, рекла да је то последица њихове „послушности” према Вучићу.

„Прва странка у Србији која најурује свог бившег председника! Какав преседан за странку начела и разложности! Срећне вам моралне ране јунаци”, твитовала је још пре коначне одлуке у петак, не кријући своје разочарање странком у коју је дошла 2003. из Мићуновићевог Демократског центра. Препознала је тада, говорила је, у ДСС-у и Коштуници национално и демократско, а то је пут којим је ишао њен отац проф. др Јован Рашковић, цењени психијатар, члан САНУ и лидер Срба у Хрватској с почетка несрећних деведесетих.

„Целокупно моје друштвено и политичко деловање ослања се на мог оца Јована. И мој однос према људима, према породици и пријатељима личи на његов”. Упадљиво често је, откако је ступила на јавну сцену, наглашавала свој понос очевим именом и делом, чијим стопама је кренула и у професионалном смислу.

Добар контакт с медијима, што значи спремност да се увек уљудно јави и одговара на питања, чак и најличнија, условио је прегршт информација о Санди Рашковић Ивић. Нетипично за некога ко је (био) у ДСС-у, али њен живот је отворена књига.

О њеној политичкој вештини и лидерским способностима мишљења су различита, али мало ко ће спорити да је реч о образованој и пристојној жени. И амбициозној. Вероватно ни сада не би одбила неку пристојну понуду да се кандидује за председницу Србије.