Jovanova kći

„Nekome samopouzdanje daje koketerija, nekome mudrost, ali žena koja ga ima može da uradi sve što hoće u životu”, rekla je Sanda Rašković Ivić pre desetak godina i sopstvenim primerom dokazivala svoju tvrdnju, postavši pre dve godine druga žena lider jedne srpske partije. I to konzervativne i evroskeptične. Oni koji su je upravo isključili iz Demokratske stranke Srbije bi verovatno dodali da samopouzdanje može da daje i američka zaleđina, budući da su je nedavno optužili da je, zbog snažnog propagiranja ideje o zajedničkom predsedničkom kandidatu opozicije, postala „američki čovek”. U očima političkih oponenata, međutim, prof. dr Sanda Rašković Ivić, bar do sada, važila je za nekritičkog rusofila.

Sama ističe da je od prošle godine na crnoj listi proameričkog režima u Ukrajini zbog posete Krimu, a pre dosta godina rekla je da, pored toga što govori engleski, francuski i italijanski, uči ruski jezik zbog ljubavi prema Rusima i njihovog stava prema Kosovu. Tvrdila je: „Ja sam srpska nacionalistkinja, ali nisam šovinistkinja”.

Za poslednje dve godine opisala je pun stranački krug. Od partijske funkcionerke bez posebnog autoriteta ili harizme, čak i protiv volje osnivača i dugogodišnjeg predsednika Vojislava Koštunice i više kao iznuđeno rešenje, stala je na čelo stranke u rasulu. Onda je uspela da vrati DSS u parlament bez nekih „epohalnih” liderskih poteza, osim ako se u takve ne računa postizborna saradnja sa proevropskom opozicijom isključivo zbog, kako su se svi ograđivali, izborne krađe.

Iako joj je popularnost u javnosti polako rasla, posle nekoliko meseci podnela je ostavku na predsedničku funkciju da bi, kako je objasnila, „protresla” stranku. Na kraju, dočekala je da je isključe kao neposlušnu. Ona bi, opet, rekla da je to posledica njihove „poslušnosti” prema Vučiću.

„Prva stranka u Srbiji koja najuruje svog bivšeg predsednika! Kakav presedan za stranku načela i razložnosti! Srećne vam moralne rane junaci”, tvitovala je još pre konačne odluke u petak, ne krijući svoje razočaranje strankom u koju je došla 2003. iz Mićunovićevog Demokratskog centra. Prepoznala je tada, govorila je, u DSS-u i Koštunici nacionalno i demokratsko, a to je put kojim je išao njen otac prof. dr Jovan Rašković, cenjeni psihijatar, član SANU i lider Srba u Hrvatskoj s početka nesrećnih devedesetih.

„Celokupno moje društveno i političko delovanje oslanja se na mog oca Jovana. I moj odnos prema ljudima, prema porodici i prijateljima liči na njegov”. Upadljivo često je, otkako je stupila na javnu scenu, naglašavala svoj ponos očevim imenom i delom, čijim stopama je krenula i u profesionalnom smislu.

Dobar kontakt s medijima, što znači spremnost da se uvek uljudno javi i odgovara na pitanja, čak i najličnija, uslovio je pregršt informacija o Sandi Rašković Ivić. Netipično za nekoga ko je (bio) u DSS-u, ali njen život je otvorena knjiga.

O njenoj političkoj veštini i liderskim sposobnostima mišljenja su različita, ali malo ko će sporiti da je reč o obrazovanoj i pristojnoj ženi. I ambicioznoj. Verovatno ni sada ne bi odbila neku pristojnu ponudu da se kandiduje za predsednicu Srbije.