Luka nezaborava

Odveo me život, ostalo je srce željno krša Dalmacije svoje, zato budan sanjam skoro svake noći staru kuću i ognjište moje pod Dinarom što je.

Ovim emotivnim stihovima u poslednjoj sceni serije „Tvrđava”, koja otvara rane, junaci raseljene porodice Baša iz Knina u vojvođanskoj ravnici, gde su započeli neki nov, okrnjen život, odaju počast rodnoj grudi i svima onima koji više ne sede za slavskom trpezom. U toj pesmi nema nostalgije – ima istine. Nema prošlosti – ima trajanja. I prkosa! Ovu pesmu ne pevaju u slavljeničkoj radosti, već zbog potrebe da se ne zaboravi. Ona je krik, bol… Za stolom sedi porodica koja je izgubila kuću, ali ne i sećanje. Na čelu stola je Luka. Mladić koji je u prvoj epizodi verovao u život, a u poslednjoj razume njegovu cenu.

I upravo u toj tišini dogodio se glumački čin zbog kog Ognjen Mićović više nije samo „mladi glumac koji obećava” već i ime koje se pamti. „Tvrđava” je serija o ratu na prostoru bivše Jugoslavije bez zadrške i bez potrebe da se dopadne. Ona govori o izdaji – ne samo političkoj već i ljudskoj. O proterivanju koje ne liči na filmski spektakl, već na tiho zatvaranje vrata za sobom. Luka je u toj priči svedok raspada sveta u koji je tek počeo da veruje. A Mićović ga igra bez velikih gestova, bez suza koje traže aplauz: njegova gluma je sabrana, unutrašnja.

Ognjen ne pamti rat. Odrastao je daleko od izbegličkih kolona, spaljenih kuća, on nije imao lično iskustvo stradanja koje „Tvrđava” prikazuje. I upravo zato je njegov zadatak bio gotovo nemoguć – da razume ono što nije proživeo i da to prenese bez laži.

Mićović, rodom iz Nikšića, gde je serija i snimana, glumu je studirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi Borisa Isakovića, u okruženju koje ne gaji brzinu, već disciplinu i dubinu. Njegov prvi ozbiljan glumački zadatak bio je u filmu „Čuvari formule”, gde je dočarao lik studenta stradalog u akcidentu u Vinči – još jednoj priči o mladosti koju sistem troši i ostavlja bez odgovora. Kao da su mu od samog početka bile poveravane uloge koje traže više od talenta – traže odgovornost.

Za „Tvrđavu” se spremao dugo i temeljno. Razgovarao je sa svedocima ratnih stradanja. Njegov Luka nije nastao samo iz scenarija već i iz slušanja. Zato deluje istinito. To su prepoznale i njegove kolege. Jedan od njegovih starijih glumačkih partnera u seriji Nikola Pejaković govorio je o Mićoviću s poštovanjem koje se ne daje olako: „Toliko je ozbiljno shvatio svoj glumački zadatak – vidi se koliko spreman dolazi na snimanja, koliko je predan onome što radi, kao da pripada staroj školi.”

U toj „staroj školi” nema brzog uspeha, ali ima istine. Mićovićev Luka nas podseća da rat ne prestaje kada utihne pucnjava. On traje u onima koji su ostali bez doma, ali i u onima koji su rođeni kasnije, a morali su da nauče da razumeju. „Tvrđava” govori o tome da izdaja nije uvek spektakularna, već često politička, tiha. Da se ljudi ne isteruju samo oružjem već i zaboravom. Zato je ovaj portret bez rama. Jer sećanje nema ivice.

Gluma Ognjena Mićovića pokazala je da se istina može preneti i bez ličnog iskustva – ako postoje empatija, rad i hrabrost da se pogleda u ono što boli.

Luka je odrastao u seriji. A Mićović – pred očima publike.