Лука незаборава

Одвео ме живот, остало је срце жељно крша Далмације своје, зато будан сањам скоро сваке ноћи стару кућу и огњиште моје под Динаром што је.

Овим емотивним стиховима у последњој сцени серије „Тврђава”, која отвара ране, јунаци расељене породице Баша из Книна у војвођанској равници, где су започели неки нов, окрњен живот, одају почаст родној груди и свима онима који више не седе за славском трпезом. У тој песми нема носталгије – има истине. Нема прошлости – има трајања. И пркоса! Ову песму не певају у слављеничкој радости, већ због потребе да се не заборави. Она је крик, бол… За столом седи породица која је изгубила кућу, али не и сећање. На челу стола је Лука. Младић који је у првој епизоди веровао у живот, а у последњој разуме његову цену.

И управо у тој тишини догодио се глумачки чин због ког Огњен Мићовић више није само „млади глумац који обећава” већ и име које се памти. „Тврђава” је серија о рату на простору бивше Југославије без задршке и без потребе да се допадне. Она говори о издаји – не само политичкој већ и људској. О протеривању које не личи на филмски спектакл, већ на тихо затварање врата за собом. Лука је у тој причи сведок распада света у који је тек почео да верује. А Мићовић га игра без великих гестова, без суза које траже аплауз: његова глума је сабрана, унутрашња.

Огњен не памти рат. Одрастао је далеко од избегличких колона, спаљених кућа, он није имао лично искуство страдања које „Тврђава” приказује. И управо зато је његов задатак био готово немогућ – да разуме оно што није проживео и да то пренесе без лажи.

Мићовић, родом из Никшића, где је серија и снимана, глуму је студирао на Академији уметности у Новом Саду, у класи Бориса Исаковића, у окружењу које не гаји брзину, већ дисциплину и дубину. Његов први озбиљан глумачки задатак био је у филму „Чувари формуле”, где је дочарао лик студента страдалог у акциденту у Винчи – још једној причи о младости коју систем троши и оставља без одговора. Као да су му од самог почетка биле повераване улоге које траже више од талента – траже одговорност.

За „Тврђаву” се спремао дуго и темељно. Разговарао је са сведоцима ратних страдања. Његов Лука није настао само из сценарија већ и из слушања. Зато делује истинито. То су препознале и његове колеге. Један од његових старијих глумачких партнера у серији Никола Пејаковић говорио је о Мићовићу с поштовањем које се не даје олако: „Толико је озбиљно схватио свој глумачки задатак – види се колико спреман долази на снимања, колико је предан ономе што ради, као да припада старој школи.”

У тој „старој школи” нема брзог успеха, али има истине. Мићовићев Лука нас подсећа да рат не престаје када утихне пуцњава. Он траје у онима који су остали без дома, али и у онима који су рођени касније, а морали су да науче да разумеју. „Тврђава” говори о томе да издаја није увек спектакуларна, већ често политичка, тиха. Да се људи не истерују само оружјем већ и заборавом. Зато је овај портрет без рама. Јер сећање нема ивице.

Глума Огњена Мићовића показала је да се истина може пренети и без личног искуства – ако постоје емпатија, рад и храброст да се погледа у оно што боли.

Лука је одрастао у серији. А Мићовић – пред очима публике.