Сећање на четничког оца партизанских курира

Уочи растурања Југославије, има томе више од четврт века, у чувеном Дому (што је шифрован назив кафане Дома армије у Горњем Милановцу), локални пакосници почели су да задевају згуреног човека под шајкачом што је седео за суседним столом запиткујући га – где су му сад Мирко и Славко?

– Ено их на Дедињу, уживају у пензији, ваљда ће их одменити Вук и Војо – одговорио им је мртав-хладан, чиме је примирио кафану и запеглани персонал, а пренуо из дремежа тобож незаинтересоване раднике Службе који су у Дому деценијама самопрегорно лили зној.

Не би ли распршио нелагодан мук и кафанским гостима вратио осмех на лица, пријатељ који им је из престонице дошао у госте упита га – откуд то да је у својим стриповима „Никад робом” наменио главним јунацима, младим партизанским куририма, да побију готово пола Вермахта, али да никад нису заратили и против „домаћих издајника”?

– Казаћу ти кад проценим да смем – обећао му је Десимир Жижовић, у рудничко-таковском крају познатији као Буин, па наставио да сркуће кафу.

Слабо се памти да је почетком шездесетих година управо он осмислио Мирка и Славка, мале партизане који су својом домишљатошћу и храброшћу распаљивали машту деце широм Југославије. Био је то тада најпопуларнији домаћи стрип, с тиражом од кога и данас многе издаваче хвата вртоглавица. По њему је Тори Јанковић снимио филм, а преведен је чак и на кинески језик. Због тога неки Милановчани још тврде како би барем два-три спрата новог (а већ туђег?) здања „Дечјих новина” требало да се прибележе Буину, Мирку и Славку. Равноправно. Ваљало би знати и да је имао велико срце, па је свакој власти, и народној, и ненародној, био поштен кафански опозиционар, што је увек и свуда било вредно поштовања... и будне пажње!

Али, прича започета пре четврт века у Дому имала је и наставак.

Крајем новембра 1996. године позвао је оног пријатеља из Београда да што пре дође у Горње Бранетиће. Слути, рече, да му је дошло време, а не би да оде док не испуни дата обећања и измири бар неке рачуне.

Седео је на троношцу под крушком у дворишту родне куће, оронуо и урушен колико и она. И чим је наточио мученицу, госту за добродошлицу а себи за лек и окрепљење, позвао је супругу да му изнесе „ону слику”.

У једноставном раму и под прашњавим стаклом била је фотографија усуканог, још голобрадог момка с кратком пушком „италијанком”, одевеног у војничку униформу и са шајкачом на којој се једва назирао грб Краљевине Југославије. Беше то млади Буин.

– Кад су Немци нахрупнули, наравно да сам кренуо да браним земљу – почео је о слици. – Сељацима не треба „позивница”. И тако сам завршио на Равној гори. Тамо су оценили да сам млад и килав, али како сам био надарен за цртање ипак су ме задржали и поверили ми да илуструјем некакве новине, те сам ратовао с оловком у руци. Наслућујући како ће се то наше војевање завршити, Драгиша Васић ме је нешто касније најурио натраг, кући. Само, не бива како се човек нада. Кад су оно 19. септембра 1944. у Горњи Милановац наишли партизани, позове нас неколико комесар Ђорђе Андрејевић Кун па рече да је обавештен „како смо се држали током окупације” и потера нас на Сремски фронт, обећавши да ће сваком ко се жив врати све бити опроштено. Вратио сам се једино ја. Можда бих прошао и горе да је имало шта да ми се одузме, али, срећом, сиротиња никоме није оперативно занимљива. Тај део моје биографије још се чува у архиву општинског комитета. Зато, а највише из ината, поштедео сам припаднике Југословенске војске у отаџбини.

Упокојио се 6. децембра 1996, само неколико дана након оног сусрета с измиривањем рачуна. Прошле су од тада две деценије, па иако га често спомињу, никоме у Милановцу није пало на памет да се Буину посвети неки затурени сокак, а ако на „листи чекања” имају важније великане, да по њему назову бар неку скрајнуту кафану. Због Мирка и Славка.