Бугари који пишу латиницом

Зрењанин – Село Бело Блато код Зрењанина је вишенационална заједница. Догађа се да се на породичним славама прича започне на једном а онда заврши на другом језику, а да саговорници то и не примете. У сеоској школи настава се одвија стално на три језика и још на два факултативно. Поред осталих и на посебном бугарском, јер у селу живе Бугари Палћани, јединствени народ чији су преци примили католичанство, имају свој језик и идентитет који успешно чувају кроз историју.

Палћане зову још и Банатски Бугари, а Зрењанинац Слободан Васић, социолог, недавно је одбранио докторску тезу при АЦИМСИ-ју, Центру за интердисциплинарне студије Универзитета у Новом Саду, у којој се бавио идентитетом Банатских Бугара. Према његовим речима Бугари Палћани или Банатски Бугари представљају групу потомака Бугара католика, који су се након неуспелог Чипровачког устанка 1688. против Турака, подигнутог на територији данашње Бугарске, и егзодуса који је након тога уследио, настанили у региону Баната.

Бугари Палћани данас живе у дијаспори (српски и румунски Банат) и у матичној земљи Бугарској, у коју се део Бугара из Баната вратио почетком 20. века, по ослобођењу од Турака.

Бугарско порекло одређује њихов национални идентитет, али их од већине савремених Бугара разликују језичке и верске карактеристике: специфичан дијалекат, латинично писмо и католичка вероисповест. Њихов језик се у знатној мери разликује од књижевног бугарског језика и научне институције из Бугарске признале су банатскобугарски језик као други бугарски књижевни језик. То је говор којим се причало пре око 300 година у северном делу Бугарске, а након миграције у Банат језик се самостално развијао без веза с језиком у Бугарској, те је попримио утицаје језика народа с којима живе у окружењу: мађарског, српског, румунског и немачког.

Прва два насеља која су основали у румунском Банату били су Старо Бешеново 1738. и Винга 1741. године. У нашем делу Баната, Бугари Палћани су се 1820. населили у Конаку (Сечањ), у Белом Блату 1825. године, а 1868. у Иванову код Панчева, у којем данас има највећи број припадника ове групе у Србији. Банатских Бугара је било још, а данас у сасвим малом броју, у Јаши Томић, у Банатском Двору, Скореновцу, Старом Лецу и другим местима.

Слободан Васић истиче да они, иако малобројна група која данас броји око 7 до 8.000 људи, ипак успевају да очувају свој идентитет. Томе је, као и у случајевима других етничких група, допринела затворена сеоска друштвена мрежа, сродство, бављење скоро искључиво пољопривредом и ендогамија, то јест склапање бракова унутар етничке групе. То је све допринело очувању матерњег језика. У периоду социјализма, могућности за афирмисање етничког, а посебно религијског идентитета у јавној сфери живота биле су минималне. Вера и веровање били су потиснути на маргине, а то је највише погађало мање етничке заједнице.

Проблеми очувања идентитета Палћана у Војводини пре свега су у вези са слабим познавањем матерњег језика, који је последица малог броја припадника и околности етнички и религијски мешовитих бракова. Иако у Бугарској не представљају мањину него субнационалну групу, дијалекат који су пренели повратници из Баната у великој мери се помешао с књижевним бугарским и данас само старији мештани причају палћанским дијалектом. У све три државе проблем представља демографски пад, а како је у питању претежно сеоска заједница, миграције село–град представљају додатну неповољну околност за очување идентитета ове етничке групе.

– Државе у постсоцијализму, с друге стране, помажу очување етничких, односно националних и религијских идентитета, али друштвени процеси који умањују могућности очувања мањина много су ширег карактера, противречни су и тичу се друштвене интеграције и асимилације – констатује докторанд који је, бавећи се овом темом, истраживао у три државе и до сазнања долазио у директним контактима с припадницима ове интересантне скупине.

Он наглашава да смо научили да међуетничке односе на нашим просторима посматрамо кроз наслеђене последице ратова и распада бивше СФРЈ, али да пример Банатских Бугара и других етничких група с којима они живе заједно у свом окружењу указује да је време да мултикултурализам и међуетничке односе посматрамо кроз примере високог нивоа толеранције, међусобног поштовања и уважавања.