Човек са хиљаду талената

„Рад нас спасава од три велика зла: досаде, греха и оскудице. Озној се и бићеш спасен”, својевремено је написао Волтер, а Миклош Сабо, у Вршцу познатији као „чика Никола”, ту мисао преписао, залепио на зид свог дућана и ње се придржава откад зна за себе.

И дан-данас, свакодневно наврати у своју сарачку радњу у центру Вршца, стару колико и он. А она, онако живописна, као заустављена у времену, привлачи пажњу многобројних туриста међу којима је, нажалост, само мали број муштерија јер за сараче одавно нема посла. Начичкана је стогодишњим алаткама, каквих ни у музејима нема, кожним каишевима, повоцима, уздама, али и свим оним што овај неуморни старац воли: сликама бицикла, сатовима, фотографијама на којима се види како свира...

Кренимо редом.

Сарач, сајџија, свирач

– Мој отац, Миклош, био је један од шест познатих вршачких сарача који су имали наруџбине и по пола године унапред, у време кад су се ценили и користили коњи и кад су се људи утркивали ко ће имати бољу опрему за њих. Од оца сам изучио овај лепи занат који сам временом јако заволео, иако сам желео да будем сајџија (тата није хтео за то ни да чује!). Отуд ови сатови по мојој радњи, које поправљам и често навијам да ми звоне – каже наш домаћин.

Нису сатови једини хоби овог човека младог духом, иако је већ загазио у девету деценију живота.

– Обожавам да возим бицикл, јер ме то одржава у кондицији. Међутим, откако сам сломио кук, могу да возим само „пони” – јада се чика Никола који је, по сопственој рачуници, овим двоточкашем прешао више од сто хиљада километара.

Трио Сабо

Веровали или не, наш саговорник течно говори и пише на три језика: српском, немачком и мађарском, а разуме енглески и румунски.

– Овај мој посао некада и није могао другачије да се ради, јер је било много купаца који су говорили тим језицима – присећа се Никола који и данас често и радо чита Гетеа на немачком, али и Шекспира. Да не заборави.

Питамо га: је ли то ради у паузи посла?

– Каквог посла! Нажалост, муштерија готово уопште немам. У радњу долазим из навике. За све ове године нико се није ни интересовао за овај занат, никада нисам имао шегрта. Ни моји унуци не показују занимање за сарачки посао. Кажу, више их интересују компјутери. То је ваљда и нормално, јер овај занат изумире у поплави јефтиних индустријских производа за кућне љубимце. И коња је све мање. Али, не жалим се, јер стално понеко сврати да ме поздрави, попричамо, понекад и купе или наруче нешто – без горчине у гласу објашњава наш саговорник, док нам поносно показује ручно рађен поводац који је недавно завршио.

Ту, међутим, још није крај чика Николиним талентима. Он има и свој бенд, „Трио Сабо”, са којим често наступа и забавља пензионере. Хармоника му је сада тешка, па радије свира хавајску гитару, усну хармонику, али и синтисајзер. Највише воли да свира евергрин, јер је то, каже, музика која позива на плес.

– Одувек сам волео да свирам, играм и певам. Свеједно да ли на српском, немачком или мађарском – шали се времешни Сабо, кога музика враћа у младост.