Čovek sa hiljadu talenata

„Rad nas spasava od tri velika zla: dosade, greha i oskudice. Oznoj se i bićeš spasen”, svojevremeno je napisao Volter, a Mikloš Sabo, u Vršcu poznatiji kao „čika Nikola”, tu misao prepisao, zalepio na zid svog dućana i nje se pridržava otkad zna za sebe.

I dan-danas, svakodnevno navrati u svoju saračku radnju u centru Vršca, staru koliko i on. A ona, onako živopisna, kao zaustavljena u vremenu, privlači pažnju mnogobrojnih turista među kojima je, nažalost, samo mali broj mušterija jer za sarače odavno nema posla. Načičkana je stogodišnjim alatkama, kakvih ni u muzejima nema, kožnim kaiševima, povocima, uzdama, ali i svim onim što ovaj neumorni starac voli: slikama bicikla, satovima, fotografijama na kojima se vidi kako svira...

Krenimo redom.

Sarač, sajdžija, svirač

– Moj otac, Mikloš, bio je jedan od šest poznatih vršačkih sarača koji su imali narudžbine i po pola godine unapred, u vreme kad su se cenili i koristili konji i kad su se ljudi utrkivali ko će imati bolju opremu za njih. Od oca sam izučio ovaj lepi zanat koji sam vremenom jako zavoleo, iako sam želeo da budem sajdžija (tata nije hteo za to ni da čuje!). Otud ovi satovi po mojoj radnji, koje popravljam i često navijam da mi zvone – kaže naš domaćin.

Nisu satovi jedini hobi ovog čoveka mladog duhom, iako je već zagazio u devetu deceniju života.

– Obožavam da vozim bicikl, jer me to održava u kondiciji. Međutim, otkako sam slomio kuk, mogu da vozim samo „poni” – jada se čika Nikola koji je, po sopstvenoj računici, ovim dvotočkašem prešao više od sto hiljada kilometara.

Trio Sabo

Verovali ili ne, naš sagovornik tečno govori i piše na tri jezika: srpskom, nemačkom i mađarskom, a razume engleski i rumunski.

– Ovaj moj posao nekada i nije mogao drugačije da se radi, jer je bilo mnogo kupaca koji su govorili tim jezicima – priseća se Nikola koji i danas često i rado čita Getea na nemačkom, ali i Šekspira. Da ne zaboravi.

Pitamo ga: je li to radi u pauzi posla?

– Kakvog posla! Nažalost, mušterija gotovo uopšte nemam. U radnju dolazim iz navike. Za sve ove godine niko se nije ni interesovao za ovaj zanat, nikada nisam imao šegrta. Ni moji unuci ne pokazuju zanimanje za sarački posao. Kažu, više ih interesuju kompjuteri. To je valjda i normalno, jer ovaj zanat izumire u poplavi jeftinih industrijskih proizvoda za kućne ljubimce. I konja je sve manje. Ali, ne žalim se, jer stalno poneko svrati da me pozdravi, popričamo, ponekad i kupe ili naruče nešto – bez gorčine u glasu objašnjava naš sagovornik, dok nam ponosno pokazuje ručno rađen povodac koji je nedavno završio.

Tu, međutim, još nije kraj čika Nikolinim talentima. On ima i svoj bend, „Trio Sabo”, sa kojim često nastupa i zabavlja penzionere. Harmonika mu je sada teška, pa radije svira havajsku gitaru, usnu harmoniku, ali i sintisajzer. Najviše voli da svira evergrin, jer je to, kaže, muzika koja poziva na ples.

– Oduvek sam voleo da sviram, igram i pevam. Svejedno da li na srpskom, nemačkom ili mađarskom – šali se vremešni Sabo, koga muzika vraća u mladost.