Машинац припитомио дрво

Дрво се у Слободановим рукама „топи” и претвара у предмете дивних облика – уникатне чиније и елегантне кутије старинских форми са поклопцима као од мермера, у вазе, чаше, украсе необичних облика... А тек намештај! Кухиња боје маслине у његовом дому, коју је сам осмислио и направио, изгледа тако да би италијански дизајнери намештаја позеленели од зависти кад би је видели. Ту су и сточићи, комоде, витрине, библиотеке – све по жељи и укусу наручиоца. На листи таквих срећника су углавном ујаци, родбина, кумови... али предност, наравно, има супруга Сања којој је допуштено да извољева.

Али, како се руковалац машина у погону за производњу папирне галантерије, са завршеном Вишом машинском школом у Земуну, „заљубио” у дрво? Ево како је то било. Слободан је рођен у Ердевику, у Срему, надомак Фрушке горе. У Сремској Митровици је завршио средњу дрвнопрерађивачку школу.

Иако од 1984. године живи и ради у Београду, у родном месту је дуго имао радионицу у којој је пријатељима уметницима правио постоља за иконе од липе. Прву украсну кутијицу од дрвета направио је у Ердевику. Возећи се кроз шуму са пријатељем шумаром, опазио је поломљени брест и од тог дрвета је настала његова прва рукотворина.

Најлепше – дрво с маном

Наш саговорник тврди да се најлепши предмети праве од дрвета с маном. Сваки чвор, оштећење структуре дрвета, црвић који је ушао, остављају у дрвету „запис” који је непоновљив.

(/slika2)Слободаново омиљено дрво је орах, а радо користи фурнире од птичјег јавора, трешње, јасена, букве... Ништа не баца. Сакупља или откупљује од мештана Ердевика старе пањеве из искрчених воћака и оставља их на страну. Устребаће. Топола, односно мазер, расте крај Саве и по структури је веома лепо дрво. Кад се извоскира, добија дубину, трећу димензију, па изгледа као мермер. Воском се дрво штити, попуњавају му се дубоке, грубе поре које има рецимо храстов или орахов фурнир. Зато се восак наноси у неколико слојева и глача меком крпом. Старећи, такво дрво постаје све лепше и племенитије.

За заштиту токарених предмета, Слободан користи природна уља – ланено, тиково, лимуново, данско, а свако од њих има и посебан естетски ефекат. И шелах политура додаје дрвету, сем сјаја, трећу димензију, преливе и изглед седефа. Али за разлику од лакираног дрвета, воскирано дрво не пуца временом по површини, увек остаје лепо, добијајући само патину.

Један погрешан потез и...

Иако се о облицима дрвених кутија и предмета обавештавао из литературе коју му је слала свастика из Шведске, задњу реч је увек имала његова машта, јер не воли копије. Увек прави нешто ново, другачије.

То понекад намеће и само дрво. Тако је, желећи да избаци црвића из комада бадемовог дрвета, направио чинију веома необичног облика. Дрво бадема је иначе лепо, али изузетно тврдо, па страда алат.

Слободан користи исти ручни алат као и столари. Ту спадају ножеви за дуборез, струг и токарене делове, затим длета и бургије... У радионици има и „озбиљне” машине без којих не би могао да направи ниједан комад намештаја. Каже да за рад са дрветом није потребна велика снага, како се обично мисли, већ стрпљење и вештина. Догађало му се да проведе неколико сати стрпљиво радећи на чинији и кад је већ при крају – направи само један погрешан потез, чинија пуца и све је изгубљено! Али, и то је део посла.

Каже да му је најмилије кад зими, док напољу веје, нешто резбари и деље уз неку лепу музику, често уз арије супруге Сање која, иако је стоматолог, компонује и дивно пева. У раду му често помаже и синчић Ђорђе, како Слободан каже: „татино највредније и најуспелије дело”.

Слободан планира не само да и даље истражује могућности дрвета, већ и да у Београду приреди изложбу својих радова, а желео би и да оснује удружење сродних уметничких душа, где би били организовани и курсеви токарења, односно рада на стругу. С обзиром на то да је стрпљив и упоран, не сумњамо да ће и те планове остварити.